Послије вишемјесечног дипломатског натезања и бројних (не)спретних покушаја да се сукоб у Украјини што прије оконча за преговарачким столом, Доналд Трамп и Владимир Путин ће се коначно састати тет-а-тет и то на Аљасци.
Некадашња територија Руског царства продата будзашто Американцима прије више од 150 година, у петак ће угостити двојицу предсједника који ће разговарати о потенцијалном мировном споразуму.
Берингов копнени мост и насељавање Америка
Током посљедњег плеистоценског леденог доба између Евроазије и Сјеверне Америке постојао је копнени мост који је омогућио и првим хомо сапијенсима да дођу до Аљаске и даље се прошире Сјеверном и Јужном Америком.
Када је ледени покривач кренуо да се топи прије око 15.000 година, преко њега су животиње и први људи населили Сјеверну Америку. Копнени мост је затворен око 10.000 година прије нове ере када је ниво мора порастао.
У наредном периоду све до руске колонизације, домородачко становништво населило је већином приобалне дијелове Аљаске, не залазећи превише у унутрашњост.
Руска Аљаска
Активна колонизација територије почела је у 18. вијеку. Руско царство је од 1732. до 1867. године населило Аљаску и велике дијелове пацифичке обале све до Калифорније.
Петар Велики је 1725. године наложио Витусу Берингу да истражи предио сјеверног Пацифика ради потенцијалне колонизације. Руси су прије свега били заинтересовани за предјеле богате крзненим животињама ради трговине и експлоатације.
Испрва у добрим односима са домородачким становништвом, а временом су ти односи почели да се нарушавају, највише због преузимања земље и излова животиња. До средине 19. вијека, профит од руских сјеверноамеричких колонија био је у паду.
Суочен са периодичним побунама домородачког становништва, конкуренцијом, али и политичким и економским посљедицама пораза у Кримском рату, руски цар Александар Други одлучио је да су сјеверноамеричке колоније прескупе да би се задржале.
Продаја Аљаске
Након пораза у Кримском рату, Александар Други је, како би растеретио и попунио државну касу, наложио да се види могућност продаје државних посједа на Аљасци.
Један од разлога био је и да би у евентуалном будућем рату било веома тешко одбранити те територије од Уједињеног Краљевства.
.webp)
У ту сврху, Вилијам Х Сјуард, тадашњи државни секретар САД, започео је преговоре са руским дипломатом Едуардом де Стеклом око куповине Аљаске од САД након Америчког грађанског рата. Сјуард и Стекл су се 30. марта 1867. године договорили о уговору о продаји.
Договорена цијена била је 7,2 милиона долара, што је једнако око 130 милиона долара данас. Сенат САД је ратификовао билатерални уговор 15. маја, а амерички суверенитет је правно ступио на снагу на читавом подручју 18. октобра 1867. годинe.
Златна грозница и Зов дивљине
Крајем 19. и почетком 20. вијека богатство минералима, а посебно племенитим металима изазвало је неколико златних грозница на Аљасци и оближњем Јукону.
У потрази за богатством на Аљаску је стигло хиљаде рудара и досељеника. Само од 1879. до 1920. године на Аљасци је извађено руда у вриједности од 460 милиона долара (више од седам милијарди данас).
Масовна колонизација, потрага за бољим животом, рудно богатство и мистика везана за најмлађу америчку сјеверну територију, учинило је Аљаску великом инспирацијом у литератури. Најпознатији у томе био је Џек Лондон, чији су романи о далеком америчком сјеверу постали бестселери широм свијета, а Бијели очњак и Зов дивљине чак дијелови лектире и код нас.
Од територије до савезне државе, захваљујући Србину
Све до 1959. године Аљаска је имала статус територије. То је све промијенио адвокат и правник Мајк Степовић, син рудара Марка Стијеповића који је из Рисна дошао у Клондајк 1897. године у потрази за златом.
Гувернер територије Аљаске Бенџамин Френк Хајнцлеман поднио је оставку 1957. године, након чега је на Аљаску стигао државни секретар унутрашњих послова Фред Ситон, који је тражио потенцијалне кандидате.
Иако се Мајк није ни пријавио за ту позицију, Ситон је био веома импресиониран њиме, па га је препоручио у Бијелој кући. Предсједник Двајт Ајзенхауер номиновао је Мајка Степовића за гувернера 9. маја, а мандат му је почео 5. јуна 1957. године.
Многи становници Аљаске били су скептични у вези са федералном влашћу и није им се допадала идеја да Аљаска добије статус државе, док Вашингтон није видио велике користи од укључивања огромне, забачене и ријетко насељене територије у федералне институције.
Ипак, Мајк Степовић напорно је лобирао широм Аљаске и САД да би придобио подршку, а то је уродило плодом и Ајзенхауер је потписао Закон о државности Аљаске, који је званично проглашена савезном државом 3. јануара 1959. године.
Сара Пејлин и изборна трка 2008. године
Можда и најпознатија особа са Аљаске, посебно у новијој историји, свакако је бивша гувернерка Сара Пејлин, која је постала први политичар са Аљаске која је била национални кандидат у кампањи за предсједника или потпредсједника.
За гувернерку Аљаске је изабрана 2006. године, а оно што ју је „прославило“ јесте што је у августу 2008. године републикански предсједнички кандидат Џон Мекејн изабрао њу за свог кандидата за потпредсједника.
Пејлинова је била прва жена кандидат Републиканске странке за положај потпредсједника и друга жена кандидат за потпредсједника испред једне од двије велике странке у САД уопште.
Мекејн и Пејлинова су на изборима изгубили од кандидатâ Демократске странке Барака Обаме и Џозефа Бајдена.
(РТС)
