Нина Кобиљски, мајка Еме Кобиљски коју је друг из разреда брутално убио 3. маја у Основној школи Владислав Рибникар у центру Београда потресним свједочењем у парничном поступку који се пред Вишим судом води против дјечака убице, његових родитеља и школе, расплакала је све присутне у највећој судници Палате правде.
Храбра жена, која је на претходном рочишту изнијела детаље из породичног живота, дану у ком је сазнала да је заувијек изгубила дијете али и посљедњем испраћају кћерке, данас је испричала како изгледа живот породице послије трагедије која их је завила у црно.
"Шта за нас значи живот? Ми дјецу више не можемо да вратимо, прихватили смо тугу и бол као трајне животне сапутнике. Можемо само да трпимо бол, наша патња је опипљива, то је осјећај као да вам срце стално крвари. Љетос сам пала на улици, поломила зубе, руку, нисам могла да објасним љекарима шта се догодило. Ја могу овдје пред вама да кажем да се нисам онесвијестила, пала сам јер ми срце крвари, али како то објасним у Хитној помоћи. Колико год да желим да наставим да будем добра мајка другом дјетету, добра супруга, ја сумњам у поврат у функционалност", у даху је покушала да објасни како изгледа живот послије губитка дјетета.
Нина Кобиљски рекла је и да има осјећај као да је рођено дијете слагала и да осјећа велику грижу савјести и изневјереност дјетета, јер је убијено у школи.
"Осјећам се као да сам моје дијете слагала, она није била на погрешном мјесту у погрешно вријеме, била је тамо гдје је требало да буде, у школи", рекла је Ника Кобиљски.
Она је током свједочења одлучила да се обрати и адвокатици која заступа дјечака убицу и његове родитеље, а која је на почетку парничког поступка у име те породице изјавила саучешће.
"Искористила бих прилику да се обратим адвокатици која је на почетку прошлог рочишта нама упутила ријечи саучешћа у име породице злочинца. Имам потребу да кажем, не можете у туђе име за рачун друге особе да изјавите саучешће. Можете у туђе име да пренесете поздрав, честитку, али не и жал. Никада нисмо добили ни ријеч о томе да им је жао, па би можда могли да питамо 'да ли вам је жао што сте имали оружје у кући, да ли вам је жао што сте учили дијете да пуца, да ли вам је жао што сте знали да дијете нема развијену емпатију?' Имате дијете које је усљед кризе свијести било у истој установи у којој је данас и нисте се њим бавили, да ли сте пробали? Бирали сте начин супротан од тога. Проблем је евидентно постојао, код нас у кући није прошао дан да не питамо дијете како је било у школи. Може дијете од вас да сакрије да ли је на екскурзији пило сомерсби или пушило вејп, али не осјећања. Њихово дијете је правило спискове, живјело са оружјем, имало је јасну намјеру за коју се мјесецима спремало, а да ви не знате? То је немогуће у једној функционалној породици", обратила се адвокатици али и породици дјечака убице мајка Еме Кобиљкси.
Послије ових ријечи, додала је и да не осјећа мржњу, већ жаљење што му нису помогли, али је открила и да у себи покушава да нађе опрост.
"Тај злочинац, он је у кризној ситуацији примијенио обрасце родитеља, притиснут проблемима он не разговара, он узима кућно оружје, пуца у главе и тијела, лијечи фрустрацију на начин на који га је отац учио. Ја не износим тврдњу да је било ко од старатеља желио да се ово деси, говорим о животу у складу са жељама и интересовањима. Они су жељели тако да васпитају дијете", рекла је она и додала да сматра да су родитељи "злочинца имали огромну одговорност да до трагедије не дође и нису је испунили".
"Родитељи дјечака убице имају или би требало да имају осјећај одговорност према друштву, према свијету, да бар кажу 'нисмо хтјели, људи ми смо криви, нисмо хтјели тако и прихватањем одговорности желимо да покажемо да није смјело'. Да се бар одуже друштву јер мртвој дјеци не могу! Имам интимну жељу да опростим, опрост чини човјека, не живи се у бијесу, да наставим живот у миру. Имам жељу да опростим, али мени нико није дошао и рекао 'жао ми је'. Једине двије ријечи које чујемо је 'нисам крив'", рекла је мајка која је остала без кћерке и описала да је све то разара и да осјећа као да јој неко "константо копа по живој рани".
У препуној судници испуњеној сузама и јецајима показала је колико велико срце има.
"Ми нисмо очекивали да ћемо бити на двије стране, већ да ћемо некако заједно дисати и патити, ми због њихове они због наше судбине. Као што ми грлимо бол , они морају да пригрле своју одговорност. Патим и што његови родитељи нису били узданица да ће му помоћи, што нису рјешавали проблеме које је требало да рјешавају", испричала је.
Нина Кобиљски открила је и најдубља осјећања и емоције, да је заглављена у дану у ком је изгубила дијете и да живи у нади да ће се пробудити и добити неке друге вијести, други исход.
"Живим у нади да ће Ема да ми дође у сан, живим да јој чујем глас. Живимо дан по дан, трудимо се да преживимо, не знам како ћемо нити докле ћемо", закључила је она.
Њен супруг, одбојкашки тренер Драган Кобиљски који је најстрашније вијести за једног родитеља примио док је радио у Румунији излагање је почео реченицом:
"Ја сам отац стријељане Еме Кобиљски".
Описао је да је њихова кћерка била пријевремено рођена беба, али да су од првог дана имали неку посебну везу, да јој је са задовољством мијењао пелене, успављивао је и да су били срећна породица.
"Имали смо дубоку повезаност, од првог дана, разумио сам је а она је особа која је мене сигурно највише у животу вољела", кроз сузе је говорио Драган Кобиљски.
Присјетио се 3. маја, дана када је на 700 километара од Београда примио стравичну вијест, повратка кући али и првог загрљаја са супругом која га је дочекала на вратима стана.
"Послије тог 3. маја ми тонемо, само тонемо. Ја радим у Букурешту, свако вече гледам у њену слику сам у стану и као да ми каже 'тата, биће добро''. Када останем сам, на вибер јој често пишем поруке, пишем јој шта се дешава, и убија ме када као 'ласт син' видим 'лонг тајм аго', та ситница ме страшно заболи", открио је најдубље патње отац убијене дјевојчице и додао да свакога дана "моли Бога да породици да снаге".
"Ја стално причам са Емом. Када постигнем добре резултате изађем из сале, погледам у небо и захвалим се Еми. Сјећам се када сам јој причао, била је мала јер је пријевремено рођена ''тата је прво слушао да ли дишеш, па је слушао како дишеш, ваљда ће се једног дана питати поред кога дишеш'. Нисам то доживио", сломио се и кроз сузе рекао Драган Кобиљски а онда додао:
"Не дамо никоме да нам одузме нашу Ему, растанка нема, покушавамо да нађемо утјеху, али тешко иде", додао је и потом рекао да га забрињава то што је породица дјечака убице на слободи и што сви и даље зависимо од њихове воље да ли ће поново "да пуцају у чело, потиљке, бубреге, ненаоружане дјеце".
"Један свештеник нам је рекао да је Емин избор био да стане испред убице и да треба да поштујемо њен избор. На част је сваког родитеља да га дијете превазиђе, а мене је Ема превазишла", закључио је на крају отац убијене Еме Кобиљски, преноси "Курир".
У стравичном масакру у Основној школи, подсјетимо, 3. маја прошле године убијено је деветоро дјеце и радник обезбјеђења школе.
