У једном незамисливом тренутку, деветоро дјеце, ученика ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару у Београду, и њихов чика Драган, који их је чувао, заувијек су заустављени на свом путу, остављајући празнину коју ниједна ријеч не може испунити.
Навршавају се двије године од масакра који је дубоко потресао Србију. Тај 3. мај 2023. године заувијек ће остати уписан у историју као један од најтужнијих и најтежих дана.
Деветоро недужне дјеце, као и школски чувар, убијени су 3. маја 2023. године, а одговор на питање зашто је њихов школски друг, тада ученик седмог разреда, на час историје дошао са очевим пиштољима, изостао је. Ипак, данас се не говори само о масакру какав Србија не памти, већ о незацијељеној рани у души читавог друштва, о боли која не јењава, о питањима без одговора и о тишини која носи имена оних којих више нема.
Анђелко Аћимовић, отац убијене дјевојчице, уочи годишњице незапамћеног масакра, отворио је душу у емисији "Црна хроника" на "Курир" телевизији и у емотивној исповијести говорио о својој мезимици која је 12 дана водила битку за живот. Он се најприје присјетио кобног јутра и тренутка када је до њега стигла вијест која је промијенила цијели ток живота ове породице, преноси "Курир".
"Дан је почео као и обично. Кренуо сам на посао, а прије тога сам се поздравио са њом. Она је журила у школу, спремала се за фотографисање које је било предвиђено тог дана. Петнаестак минута након што сам стигао на посао добио сам информацију од супруге којој је јавила пријатељица када је видјела у медијима вијест да је дошло до пуцњаве. Она је чула те пуцње, пошто се налазила релативно близу, али није имала ни најмању представу да се то догодило у школи", започео је Анђелко.
"Покушавали смо више пута да је добијемо на телефон, али онда сам схватио да ту више нема чекања. Сјео сам у аутомобил и дојурио до школе гдје сам се нашао са супругом. Затекли смо сцену као у филму страве. Нисмо могли да приђемо школи јер је био велики број припадника полиције. Ту је настао процес сазнавања и великог страха шта се заправо десило. Да ли је она добро или је међу настрадалима? Једино што смо могли јесте да питамо полицајце испред школе, а они су нам говорили да су дјеца у подруму, да су у сали, а што је више вријеме пролазило схватили смо да све то није тачно. У неких десетак минута, сва дјеца су напустила школу, а испред школе остали су само родитељи који су, како се на крају испоставило, изгубили дјецу", каже неутјешни отац.
Он додаје да је тешку истину сазнао по доласку у Дјечију клинику у Тиршову. Тада су услиједили дани у којима су се мијешали осјећаји туге, бијеса, али и пуни наде да се њихова мезимица и поред тешких повреда може изборити.
"Тих 12 дана је било страшно! Ходате и као да не живите, не можете да прихватите ту истину, нада и даље постоји иако су повреде биле такве да није било шансе. Све смо чинили што је било могуће, али смо бар имали прилику да разговарамо с њом. Пуштали смо јој музику, причали приче, мазили је, надали се и очекивали. Да ли нас је чула или не, не знамо, али смо видјели сузу у њеном оку", са кнедлом у грлу присјетио се Анђелко.
Нажалост, дјевојчица је дванаестог дана изгубила битку за живот и тако постала десета жртва школског друга из одјељења.
Анђелко се дотакао и тешкоћа кроз које су пролазили током суђења родитељима дјечака убице, с обзиром на то да је малољетни убица кривично неодговоран, али и због разних покушаја породице Кецмановић да, како каже, утичу на одлуке.
"Посебну тешкоћу смо осјетили када смо слушали те покушаје одбране и негирања кривице, што је било неприхватљиво и непојмљиво. То нас је додатно траумирало, као и то што од самог почетка та породица покушава да угрози процес његовог третмана и лијечења. Покушавали су да дођу и да утичу на њега, а и даље имају за циљ да његовим ослобађањем дођу до материјалних средстава тиме што ће снимити филм о трагедији, што је јако монструозно и опасно", каже Анђелко и додаје:
"Покушали су да инсценирају да мали злочинац нема адекватан третман у болници, жалили су се Стразбуру. Међутим, долазили су разни чланови комисије из Брисела и њихов закључак је да права убице нису ничим повријеђена".
Фондација у знак сјећања на све жртве
Анђелко Аћимовић је рекао и да је његова кћерка била изузетно креативна и даровита.
"Водила је рачуна да никад никога не повриједи, врло је дипломатски знала да ријеши мале ситне сукобе у кући", са топлином у срцу причао је Анђелко о свом дјетету.
Како додаје, цијелој породици, али и другима у својој околини, доносила је неописиву срећу, а увјерен је да је она била дијете које је у животу много тога могла да постигне.
У знак сјећања на њу, али и остале жртве, породица Аћимовић је основала Фондацију која носи име њихове кћерке, а како је истакао, поред одржавања сјећања на њу и остале жртве, Фондација има и друге велике циљеве.
"Циљ Фондације је да кроз наш рад покушамо да спасимо бар једно дијете. Један од основних циљева је и борба за ментално здравље дјеце, односно борба за безбједност дјеце на интернету, други циљ је доброчинство и хуманост које данас показујемо и чинимо на разне начине кроз сарадњу и помоћ дјеци без родитељског старања, и наравно одржавање сјећања на њу и другу дјецу убијену у 'Рибникару'".
Родитеље жртава највише боли што Кецмановићи поричу кривицу
Дјечак убица, по закону, није кривично одговоран и за свој злочин неће одговарати, али казна је стигла његове родитеље Владимира и Миљану Кецмановић. Владимир је у децембру прошле године осуђен на 14 и по година затвора због изазивања опште опасности и запуштања и злостављања малољетног сина, док је Миљана осуђена на три године по проширеној оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду за запуштање и злостављање сина.
Током судских поступака који се воде против Кецмановића, школе и државе, осуђени родитељи дјечака убице све вријеме су негирали кривицу, сматрајући да немају ни најмањег удјела у ономе што је урадио њихов син.
Ожалошћене породице, али и цијела Србија, оковани су тугом и болном тишином, али највише их боли то порицање и ријечи оца дјечака убице који јавно изговара да не зна ко је крив и да не види одговорност ни у себи ни у својој супрузи!
