У најтежим животним тренуцима, стварају се најлепше људске приче. Оне које враћају веру да ипак долазе лепша времена. Времена заједништва, помоћи, слоге и љубави. Једна таква прича је о Мостарцу, Аднану Шемићу и Лозничану, Жељку Мијаиловићу, који су сада као једна породица.
Уобичајену свакодневницу Жељка Мијаиловића промијенио је апел на друштвеним мрежама. Чим је прочитао вијест да млади Мостарац Аднан Шемић болује од ријетке, Вилсонове болести, те да му је неопходна трансплантација јетре како би наставио свој живот, Жељко се јавио. Како Аднанова породица није компатибилан донор, Лозничанин је био једини спас.
Услиједио је Жељков долазак у Мостар, прегледи којим је потврђено да је компатибилан донор, а потом одлазак у Истанбул.
“Први пут смо у Истанбулу били 15 дана. То је било крајем октобра, почетком новембра прошле године. Тада доктори нису жељели ништа да ураде, јер ми се појавила масноћа на јетри. Ја сам смршао, поново урадио налазе и резултате сам послао у Истанбул. Јавили су нам да је све у реду и да дођемо. Други пут, у Истанбулу остајемо 40 дана. То је било у априлу и мају ове године”, присјећа се Жељко.
Тада је кренула борба борба са етичком комисијом.
“Први пут нас одбију, па смо чекали 15 дана, поднијели жалбу и поново су нас одбили”, каже Мијаиловић и додаје да је разлог то што се он и Аднан не познају довољно, односно нису у крвном сродству.
Вијест о одбијању етичке комисије најтеже је поднио Аднан. У тим тренуцима, велика подршка био му је његов донор.
“Он је и у Истанбулу падао психички. Покушавао сам са њим да причам, да искључи то из мозга, да не размишља о болести. Посљедњи пут смо причали на лету из Истанбула, храбрио сам га да ће успјети. Али свако од нас се другачије носи са болешћу”, објашњава Жељко.
Након повратка у Босну и Херцеговину, Аднаново стање се погоршало.
“Видио сам га прије неколико дана преко видеопозива. Његовог ујака сам звао, Аднан није могао да прича, само ми је махнуо. Баш је критично. Није то тај момак”, говори Жељко.
Радује га, каже, што су због Аднана Шемића надлежни у Федерацији Босне и Херцеговине по хитном поступку измијенили постојећи Закон. Једино жали што се томе није приступило раније, преноси Курир.
“Камо пусте среће да је раније дошло до овога. Не би Аднан запао у ову кризу. Ја сваког дана молим Бога само да преживи. Само молим Бога да издржи и да се обави трансплантација. Драго ми је да се напокон пробудила свијест код надлежних да се измијени Закон, због свих будућих Аднана”, прича донор из Лознице и додаје да би и другима помогао, уколико буде потребно:
“Док сам жив, све што могу да помогнем, помоћи ћу. Када умрем, вадите све, наравно да сам донор. Спашавај кога можеш”, завршава Жељко.
Сада је најбитније спасити Аднанов живот. Но, осим хуманости, ова прича говори и о балканској реалности. Колико год нас сврставали на супротне стране и подизали зидове, људи ипак саграде мостове.
