Једна од оних којој је и послије смрти помогао патријарх Павле била је Милена П., чија је прича још један доказ патријархових моћи добијених од Бога. Наиме, захваљујући њему, данас је пресрећна мајка дјечака по имену Павле.
Она је са само шест година преживјела рат и морала да напусти своје огњиште у Крајини.
- Живјели смо у немаштини, али смо имали свега - љубави и вриједне руке које су нас храниле. Нас четири сестре смо се лијепо слагале и године су почеле да се нижу једна на другу. Кад сам напунила 20 година, будући да нисам ишла на факултет и да сам остала с мајком да водим рачуна о њој, упознала сам свог садашњег мужа. Забављали смо се три године и одлучили да се вјенчамо. Моја настарија сестра већ тада је имала дијете, а млађе су биле одвећ мале и за шетање с момцима, камоли за вјенчање - почиње Милена своју причу.
Додаје да неизмјерно воли дјецу и да је увијек жељела да буде мајка, али да им се није дало.
- Почели смо од љекара у нашем малом граду, а онда, како нам ту није било помоћи, ишли смо даље. Прошли смо читаву Босну и Херцеговину, па на крају стигли и до Црне Горе. Ништа. Кренули смо и до Београда. Ишли смо код најбољих љекара, али као да нам се није дало. Прошла је прва година, па друга, па трећа... - присјећа се Милена своје голготе.
Каже да је остајала трудна, али узалуд:
- Моје тијело је одбацивало плод послије неколико мјесеци. Редуковала сам исхрану. Избацила сам скроз шећер. Све сам учинила да донесем наше мало биће на свијет. Али није нам се дало. Кад бих видјела другарице како шетају малишане, срце би ми се напунило срећом, а онда би ме њихов поглед пун сажаљења оборио и све теже сам подносила то. Једноставно, ја сам највише жељела да мој човек и ја имамо дијете. Али није нам се никако дало.
Ишла је, каже, и на разне хируршке интервенције у очајничкој жељи да постаје мајка, али све се завршавало побачајем.
- Љекари су били у чуду јер сам била млада и здрава, а мој организам, моје тијело, одбацивао је највећу моју жељу - бебу - каже и додаје да се потом догодило чудо.
Посјећивала је и манастире, молила се сваки дан. А онда је услиједио пресудни тренутак у Саборној цркви, гдје је до сахране лежало тијело почившег патријарха, а ријеке људи долазиле да се опросте.
- Проломила се вијест да је преминуо патријарх Павле. Осјетила сам као да ми је неко исисао пола живота. Запутила сам се у Београд да цјеливам то свето биће. Тог живог свеца, који је плијенио добротом и љубављу. И тај дуги ред у ком смо стајали, тискали се и чекали да приђемо почивавшем патријарху није ми тешко пао. Људи су стајали у тишини, као да се једна ера завршила, а почиње нека нова, неизвјесна. Стајала сам у том реду и мислила на патријарха, на сва добра дјела која је учинио. И нисам била сама. Сви око мене су имали исте мисли, били смо велика енергија коју чини хиљаде људи, спремне да стоје и чекају да цјеливају омиљеног патријарха.
Каже да јој се, када је ушла у цркву, тијело испунило неким спокојем, неким чудним осјећајем, нечим што никад није осјетила дотад.
- Поздравила сам посљедњи пут патријарха и изашла. Вратила сам се кући. Послије мјесец дана сам остала трудна! Била сам у шоку и била сам сигурна да ми је патријарх помогао. Не морамо вјеровати у Бога, довољно је вјеровати у чисте мисли и љубав коју може човјек да пружи - закључује причу Милена и на крају додаје:
- Мој син се зове Павле.
(Република)
