Патријарх српски Павле који је од 1990. до 2009. био поглавар Српске православне цркве, био је и остао духовни узор огромном броју људи.
Његова светост патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у Кућанцима као Гојко Стојчевић. Био је примјер истинске вјере, доброте, мудрости, скромности, духовности. За њега се са пуним правом може рећи да је био морални и духовни ауторитет многих у Србији, ауторитет је стекао поштовањем и љубављу.
Основну школу је завршио у Кућанцима, гимназију у Тузли и Сарајеву, у Београду више разреде Шесте београдске гимназије, Богословски факултет и две године на Медицинском факултету. На челу СПЦ био је до своје смрти.
Као највишег црквеног званичника, питали су га многи да обави церемонију на њиховим вјенчањима. Тај позив упућивали су му и разни политичари, али и његови пријатељи и познаници.
Остао је досљедан да не обавља те церемоније, а исто је важило и за сахране. Ови чинови били су за њега прије свега духовни обреди, сматрао је да Црква треба да сачува своју светост и да се не разводни популизмом и политичком коректношћу односно да патријарх треба да присуствује једино на вјенчањима или сахранама чланова краљевских и царских породица.
Исти став имао је и његов претходних на челу СПЦ, патријарх Герман, који је сматрао да треба сачувати духовну вриједност вјенчања и сахрана без уплитања политичких и друштвених притисака.
Иза свега се налазила и жеља да се сачува светост црквених чинова, који треба да задрже своје духовно значење, а не да постану дио бројних јавних церемонија. Вјеру не треба користити за личну или друштвену корист, већ њој бити предано посвећен.
Патријарх Павле желио је да сачува светост Цркве и њених ритуала, као одраз његове најдубље посвећености религији и светој институцији.
