Српска православна црква и њени вјерници 3. октобра обиљежавају дан посвећен светом Јевстатију или Евстатију, заштитнику ловаца, шуме и горе.
У животопису Св. Јевстатија, налазимо да се у младости звао Плакида, и да је живио од 70 до 120 године послије Христовог рођења, у Риму.
Био је страствени ловац и војсковођа у вријеме цара Тита и Трајана. Легенда каже да, полазећи једном у лов на хришцански празник Велики петак, наиђе у шуми на јелена. Божијом помисли појави се светао крст међу роговима јелена и дође му глас Господњи позивом да оде свештенику хришћанском и да се покрсти.
Плакида појавом послуша, оде и покрсти се, заједно са женом и два сина. На крштењу доби име Јевстатије. Након тога врати се поново у шуму на исто мјесто гдје му се појавио јелен и клекнувши заблагодари Богу што га је привео Христовој истини. У тај час поново је чуо тајанствен глас који му предрече његово страдање. Одмах затим Јевстатије тајно напусти Рим са својом породицом и премјести се у Египат, гдје је провео прерушен у затишју, петнаест година.
Међутим пред крај владавине цара Трајана, нападоше Варвари Римско царство и цар пошаље два официра по читавој држави да потраже војсковођу Плакида. Божијом помоћи га пронађе у Египту и доведе у Рим.
У међувремену цар Трајан је умро, а на престо царства је дошао Андријан. Када позва цар војводу Плакиду да принесе жртву он рече да је Хришћанин и цар га одмах стави на муке и кад му звијери не учинише ништа, цар га заједно са женом и синовима баци у тијело усијаног металног вола. Трећег дана извадише његово тијело мртво, а од жара неповређено и сахранише га.
Већ у трећем вијеку по Христовом рођењу, ловци Хришцански почели су славити Св.Евстатија, као великомученика и заштитника лова по свим областима Римског царства и тако до дана данашњег.
Вјерује се да сутра треба прочитати молитву за које су вјерује да ће отјерати несрећу и донијети само срећу.
Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви вијенац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље побиједише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Самоубиство је смртни гријех и пркос Духу Светоме, који живот даје, каже једна хришћанска бјеседа. Самоубиство је утолико страшнији гријех од убиства, што гријех убиства човјек може још и покајати, док за гријех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље, у којима би малодушни извршили самоубиство, а у којима су се свети Божји људи показали јунаци.
Св. Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали ријеке бјеше оставио једнога сина, док је другога пренио на другу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине ријеке он погледа на једну обалу и виде, како лав ухвати једнога сина његовог и однесе; погледа на другу обалу и виде, како вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије, испуњен тугом, не изврши самоубиство него с надом на Бога проживе 15 година као најамник. И дочека овај стрпљиви човјек да види опет своја два сина.
Вјерује се и да се сутра ваља прошетати по шумама и ливадама, или парковима у његову част јер ће тако свакога пратити добра, "ловачка" срећа.
