Српска православна црква (СПЦ) данас слави Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру, а Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба. Према предању овај светитељ заштитник професија, организација и болесника, рођен је између 275 и 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици.
Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, гдје је дјечак одрастао.
Већ у 20. години доспио је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то вријеме цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.
Тиме је започело његово страдање за вјеру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцјељивао и спасавао смрти. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили вјеру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сјечењем главе. Царица Александра је издахнула на путу до мјеста погубљења, а Георгије је посјечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године. Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије - Георгије и Аждаја.
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Обичај је да се плету вјенчићи од љековитих трава који се бацају у текућу воду. Вјерује се да вјенчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.
Ако је на Ђурђевдан ведро вријеме, биће плодна година, каже старо вјеровање, а ако пада киша, предстоји сушно љето.
Према народним пјесмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак.
Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару).
