Српска православна црква на тај дан слави Светог Киријака Отшелинка, познатог и као Свети Михољ, чинећи Михољдан значајним датумом у календару вјерника.

Отац Предраг Поповић је објаснио да слава није само обред, већ симбол дана када је породица примила хришћанство и изабрала свог светитеља-заштитника, преноси РТС.

Отац Предраг Поповић наводи да се на тај дан сви у породици учествују у припреми трпезе и подносе жртву. Истиче да се за славу мијеси домаћи славски колач, а не наручује онај у пекари, не слави се у ресторану, већ код куће и не мрси се кад је пост – то је, сматра, шамар своме светитељу.

Обичаји у вези са славом 

Отац Поповић објашњава да се славе у историји код Срба везују за период или дан у ком је одређена породица примила хришћанску вјеру.

„Рецимо, ако је породица примила хришћанство на дан славе, онда је најстарији члан узимао име неког светитеља на ког је примио хришћанство. Они који славе Михољдан, обележавају дан када је та породица примила хришћанску веру. Зато се и зове крсна слава, јер су чланови те породице на тај дан крштени“, наводи Поповић.

Отац Поповић објашњава да су славски обреди слични литургији: ломљење колача с домаћином и свештеником има исто значење као обред у цркви. Притом се служе жито, вино и трпеза, у зависности од тога да ли је слава посна или мрсна. Поповић је нагласио да се пост на славу не смије кршити, јер је то симболички чин поштовања. „Ако неко за вријеме поста послужи прасетину да би гости дошли, онда је питање зашто би ти гости уопште долазили,“ додао је кроз сликовит примјер.

"Мрс на посну славу је шамар светитељу"

Битно је подијелити оброк са својим ближњима, истакао је Поповић. „Ако је литургија икона царства небеског, а Исус Христос између нас, слава је икона литургије“.

На сам дан славе свештеници са народом требало да траже опроштај за гријехе.

„Када домаћин са свештеником ломи славски колач, то су обреди истоветни оним у цркви. Дакле, то је једна врста литургије. Послужи се жито и вино, а затим и трпеза“, каже Поповић.

Отац Предраг такође говори и да је познато зашто су трпезе посне и мрсне, у зависности од тога када се обиљежава крсна слава, те да се мешање мрса током посне славе не би требало практиковати.

„То је као да је неко ударио шамар свом светитељу. Рецимо, када верници на Никољдан, за време Божићног поста, послуже прасетину под изговором да гости неће да им дођу ако услуже посну трпезу одговор је једноставан: Они који не долазе на рибу, не треба ни да дођу на славу“, наводи отац Поповић.

Модерно вријеме и славски обичаји

Данас, када се све више окрећемо брзим рјешењима, многи обиљежавају славе у ресторанима и наручују храну, што Поповић види као губитак суштине.

„Притом, за славу, онај који слави, мора да се помучи, жртвује. Домаћин, домаћица, сви – цела породица. Међутим, ако човек нема гдје, па мора у ресторану, није на крају битно ни гдје ће обиљежити славу, већ како. Ако се за славу пуши, свађа и прича о политици, то није суштина. У основи је важно да се окупи породица и продужи“, наводи Поповић.

Могу ли женска дјеца да наслиједе славу?

Рекло би се да је све ствар договора у породици, а не са обичајима.

„У традицији је остало у народу да су мушка деца та која наслеђују славу. Као и у случају презимена... Жена увијек може да узме своју девојачку славу, или било ког другог светитеља. Рецимо, моја супруга је узела да слави Свету Петку“, закључује у разговору за РТС отац Предраг Поповић.

Пратите нас и путем Вибера