Слава је традиционални српски обичај и такође прво нематеријално добро из Србије уврштено на УНЕСКО листу културне баштине. Култ славе је јединствен међу Србима, не само на овим просторима него и у свијету. Распрострањена је и у региону и дијаспори, тамо гдје има православних Срба.
Слава се преноси с генерације на генерацију вијековима и свака породица има свог заштитника, своје крсно име.
Паганско насљеђе
А како смо добили славу коју славимо – зашто нека породица слави баш тог свеца?
Ова прича сеже далеко уназад, у доба прије појаве хришћанства на овим просторима, када је наш народ био пагански. Породице су и тада одавале почаст прецима и прослављале своје заштитнике, али паганске богове. И с доласком хришћанства ти дубоко укоријењени обичаји и вјеровања су мање или више опстајали, те се десило својеврсно сажимање.
Предање каже да се Свети Сава потрудио да донесе култ славе међу народ тако што је, кад би чуо да је некој породици заштитник бог Перун, додијељивао јој хришћанског светитеља Илију громовника; кад би чуо да је у питању породица путника, њој је даван Свети Никола, а ако је породица славила неког чувара здравља, давали би јој свеце Козму и Дамјана или Светог Пантелејмона.
Тако се слава даље укорјењивала као култ и настављала, уз посвећеност свецу, да представља и одавање части прецима.
Касније слава се везивала и за породично презиме, те се тако данас поријекло уназад може пратити и преко славе јер је она један од чвршћих путоказа у породичном стаблу. Једноставно, слава је толико уткана у наш идентитет да се у породици углавном никад не мијења. Преноси се кроз вијекове са оца на сина.
Кад се слава мијења
Ипак, у неким ријетким случајевима породица славу промијени.
То се дешавало раније у вријеме крвне освете, посебно на просторима Косова и Метохије, Босне, Црне Горе. Тада би породица бјежећи промијенила и презиме и славу да би се сачували будући нараштаји.
Дешавало се и да се слава мијења ако се породица пресели на неко друго имање. Рецимо, на имању старијег преминулог стрица од два брата један наставља да слави породичну славу, а други узима славу тог стрица који нема насљедника. Тако се сачувају обје славе.
А шта уколико се у некој породици претходних деценија није славила слава, рецимо отац и дјед нису то радили, а насљедник данас жели?
Тада се гледа шта су преци славили и насљедник преузима ту славу. Они који из неког разлога не знају своје поријекло у договору са надлежним свештеником треба да изаберу свеца ког ће славити.
Историја и идентитет
Слава је била и остала показатељ историје и идентитета породице и фамилије. И она можда има у себи обрисе паганског, али хришћански елементи су примарни – хљеб и вино као симбол Христовог тијела и крви, жито у част светитеља и предака.
Слава данас је прилика да се породица и пријатељи сакупе уз храну и пиће, али то је, прије свега, дан кад се сви заједно помолимо и за живе и за мртве, кад се сјећамо свог поријекла, преносећи ту нит даље својим потомцима.
