Божић је празник окренут првенствено дому и породици. Славимо га три дана, а уколико рачунамо и Бадњи дан, онда имамо четвородневну светковину и толико дана које проводимо у миру и благостању са укућанима.
Ово је празник који слави рађање новог живота, па самим тим обилује најљепшим вјерским обичајима и обредима, а празнично блаженство се осјећа у данима прије и послије Божића. О томе како се некада у Срба обиљежавао празник свједочи и запис Вука Караџића, оца српске писмености.
Запис Вука Караџиц́а о Божиц́у датира из рукописа који је послије његове смрти нађен замотан у хартији на којој је он написао: "Живот и обичаји народа српског". Ову књигу су објавили 1985. године "Просвета" и "Нолит" према бечком издању од 1867. године.
Вук о божићним обичајима
Уочи Божића обичај је био да момци иду од куће до куће и пјевају пјесме од коледе. Ти момци називају се колеђани. Пјевају се различите пјесме када се долази пред кућу, када из ње изађе домаћин, посебно се пјева ако је домаћин имућнији, а посебна домаћици. Пјева се посебно и дјевојци из куће, снахи у кући, а постоје је и посебне пјесме животињама у домаћинству: волу, пијетлу и мачку. Посебна пјесма је и за излазак из куће. Ако колеђани стану на трпезу, имају пјесму и за то, као и оне када ходају по селу.
Ноћ уочи Божића у кућу се унесу бадњаци и наложи ватра. Домаћица побаца сламу по кући, а по њој ораха. Ујутру једно од укућана донесе воде која се дјеломично проспе, а остатак служи за кување ручка. Након што се намири стока, укућани ручају. Прије јела, измоле се и изљубе, па домаћин покупи све свијеће и стави их у жито.
"Изљубе се сви редом говорећи: Мир божји! Ристос се роди, ваистину се роди, поклањамо се Ристу и Ристовом рожанству."
Након што мало догоре, жито се даје кокошкама да носе више јаја. Када крену с јелом, најприје се једе сир и печенице, а негдје и вареник, односно ракије.
Обичај је да се на Божић руча "с вреће", односно, мјесто чаршава се на стол простре врећа. Стол и кућа се не чисте наредна три дана.
Први дан Божића не иде се у туђе куће. Иде се у цркву и то је прилика да се помире сви који су били у завади. Послије ручка на Божић, обичај је појахати свог коња, ако га се има. Све до малог Божића ваља свима које сретнемо честитати Божић.
(Она)