Црквени канон прописује да је дужност хришћана да се у молитвама сјећају својих покојника, да се моле Богу за покој њихових душа, пале им свијеће, држе парастосе и помене, подижу им споменике као обиљежја на гробовима и да њихове гробове држе у пристојном и уредном стању.
Али, чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. С једне стране, тај немар значи потпуно запостављање гробних мјеста, што укључује њихово необиљежавање и неодржавање.
С друге стране, у неким крајевима Србије иде се и у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцјени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети… Ријеч је о ружном обичају који се усталио.
Споменик треба да буде скроман с хришћанским обиљежјем у облику крста. Много је важније сјећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дјела за покој њихових душа помажући сиротињи, дајући прилоге црквама, болницама, домовима за незбринуту дјецу и другим хуманитарним установама.
Што се тиче става цркве, у вези с опјелом и након ње, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опјела. Опјело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај његових гријеха које је као човјек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен такође молитва.
(Н портал)
.webp)
