Српска православна црква и вјерници 18. јануара обиљежавају велики празник. Зимски Крстовдан слави се увијек уочи Богојављења и није обиљежен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који је 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос. Многи Срби га славе као своју крсну славу.
На овај дан, послије литургије, у храмовима се обавља и чин водоосвећења, сутрадан на Богојављење, вода се освећује и ван храма, на ријекама и другим отвореним мјестима. Од Божића до Богојављења мрсни су сви дани, али се на Крстовдан, ма који дан од понедјељак до петка био, строго пости, на води. Уколико падне у суботу и недјељу, пост је разријешен на уље.
Народна вјеровања
Овим постом се припремамо за празник Богојављења и за пијење богојављенске водице. У нашем народу вјерује се да се у поноћ, пред Богојављење, отвара небо и Бог јавља људима. Чека се поноћ, а тада уз молитву треба изговорити жељу.
Такође, према вјеровањима нашег народа, који ветар дува на Крстовдан, тај ветар ће најчешће дувати током године. У дванаест дана, почињући од Божића, а закључно с Крстовданом, огледа се дванаест мјесеци године која долази, па какво је вријеме ког дана такво ће бити у мјесецу који том дану одговара по редослиједу.
Према народним обичајима у неким дијеловима Србије на Крстовдан ваља да се опере сав веш и очисти кућа.
На Крстовдан су се, преносе хроничари, јели остаци бадњеданског пасуља и - спремане су пихтије. Али како је Крстовдан посни дан, то су их јели сутрадан, на Богојављење.
