Колона. Не види јој се почетак, не назире крај. Из Крајине с огњишта одлази српски живаљ. Не својом вољом и не привремено, али мало ко је тога био свјестан у оним олујним данима августа 1995. године када су натјерани да живе и умиру на друму, молећи се за здравље оних који су с њима, те за животе оних који су остали да бране неодбрањиво или, једноставно, остали да непријатеља дочекају на кућном прагу.
Здружена акција хрватске војске и полиције, кодног назива "Олуја" почела је 4. августа 1995, рано ујутру, уз одобрење тадашњег врха Хрватске, жестоким ударима на сјевер Далмације, Лику, Кордун, Банију, иако је простор тадашње Републике Српске Крајине био под заштитом Уједињених нација. Наредног дана хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.
"Одузета нам је љубав, младост, успомене, шуме, гробови, ливаде. Тешко је увијек, посебно у августу, мјесецу страдања, али смо, ипак, као људи од ината и прави Крајишници, смогли снаге за нови почетак. И Богу хвала, 30 година послије, велики број земљака, пријатеља се снашао. Стасавају већ треће генерације потомака и сви градимо наше домове у Српској и Србији, причајући о огњиштима, нашој Крајини. Потомци морају да знају истину о нашем страдању, али све мање народа је спремно да о томе јавно прича. Неки још имају своје интересе у Хрватској, а тамошња реторика се заоштрила. Људи се, просто, боје", прича за "Глас" Ненад Абрамовић.
Спреман је, како рече, да исприча своју причу, причу једног Крајишника, каквих има, нажалост, много.
"Био сам у најбољим годинама. Имао сам 27 година. Али... На трактору смо били мајка, отац, брат, тетка и ономад смо живјели у тој колони као и данас што живимо. Ми смо успјели понијети неких ствари, па и слика, али доста је земљака који нису успјели ни лична документа. Не може се то једноставно описати. Ту дјечицу што плачу, погледе мајки док их хране, старије људе који се једва крећу, а иду... ту неку муку. Ух... Али видјели смо и осјетили љубав нашег народа кроз Републику Српску и Србију. То нам је давало наду за даљи опстанак", присјетио се он.
Поново се вратио у почетак врелог августа 1995, када је колона кренула.
"Бомбардовани су наши положаји. Наше снаге су временом постајале све слабије док су Хрвати јачали и због подршке НАТО-а и других фактора. Послије пада западне Славоније у ваздуху се осјећало да се нешто спрема. Трачак наде је била она наша војна парада у Книну, али и то се испоставило као заваравање. Напали су нас. Кренуо је народ, кренула је за њима и војска и то је већ био пут без повратка", присјетио се Ненад.
Све те колоне спајале су се, додао је, негдје око Бањалуке и трајале дуже од десет дана.
"Први су ишли аутомобили, затим трактори па у задњем таласу јадне наше животиње и запрежна кола. У колони су се дешавали и живот и смрт. Неки су и сахрањивани поред пута да би касније долазила родбина да их покопа, али ми још нисмо били свјесни нашег страдања. Освијестили смо тек с почетка зиме и схватили да смо остали без ичега, али прихватио нас је српски народ гдје год смо дошли. Мада, зна се да политичким елитама Србије и нисмо тада били добродошли. Београд је за нас био забрањени град, али поново смо показали колико смо жилави. Не дамо се. Тај наш крајишки инат је ту и биће", прича Ненад подижући и тон док то изговара.
И сада, каже, покушавају гробове да скрнаве.
"Могу они да раде шта год хоће, али им овим путем поручујем да смо ми Крајишници такви. Они су узели нешто што није њихово, а када тако узмете нешто, увијек мислите да ће неко доћи по своје. Никад се не зна, боље да се смире и да не хапсе Крајишнике кад тамо дођу", рекао је Абрамовић.
Републике Српске Крајине се, каже, никада неће одрећи.
"Могу да покушавају шта хоће, али зато имају празну Хрватску у подручјима гдје су живјели Срби. Наша обавеза је да младима говоримо истину и чувамо културу сјећања. Свако наше нејединство непријатељи ће схватити као слабост и покушаће да нам науде", категоричан је Абрамовић.
И данас у Београду чува трактор којим је стигао из Крајине.
.webp)
"Кључ од куће, трактор и приколица. То стоји. То су моје успомене и даћу их у аманет унучадима да чувају као некакав симбол нашег спасења, јер је и тај трактор, колико год поједини причали о њему на подругљив начин, сачувао многе животе и помогао нам касније да саградимо нове куће", испричао је Абрамовић, избјеглица са Баније из Цапрага који годинама води Удружење "Завичај".
Његова прича је уједно прича на хиљаде и хиљаде других Крајишника који су тог августа, бјежећи од напада хрватске војске и полиције, кренули на пут. У непознато. А једна од прича испричана је јавно још прије десет година, на Рачи, када су Српска и Србија по први пут заједно обиљежиле Дан сјећања на оне који су страдали у операцији "Олуја". Можда би и та прича остала само њена да је 2009. није написала и објавила на интернету.
Те редове потписује Ђурђица Поповић која је 1995. имала девет година. Тог 4. августа спремала се за свадбу код кума, у малом личком селу Велебиту.
"Бирала сам шта ћу обући, какву ћу фризуру направити. Изабрала сам хаљиницу, лакиране ципелице. Једно јутро, око четири сата, пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није био први пут да мирни, дјечји сан, прекину рафали. Али тог 4. августа нисам ни помислила да је то посљедња ноћ у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту... У пламену је нестало све што су генерације годинама стварале", написала је Ђурђица која је, као и многи, бројала дане, мртве и постављала питања на која многи и дан-данас немају одговора.
Омјер снага
Против крајишких Срба, односно око 230.000 житеља са око 30.000 војника, је према подацима "Веритаса", било ангажовано око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора, упозоравају из "Веритаса".
"Народ западне Крајине, њих више од 220.000, поучен "историјским искуством", креће у дотад највећу српску "сеобу", на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор војске, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске", наводе.
На евиденцији "Веритаса" су имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије, од чега 1.236 (65 одсто) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година.
Ова агресија, под кодним називом "Олуја", спровођена је, како истичу, као и оне које су јој претходиле – "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп" и "Бљесак", по тактици "спржене земље", што је новембра 1995. досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
