У Сребреници се није десио геноцид, а Срби са обје стране Дрине требало би да поднесу тужбе за геноцид над њима у протеклим ратовима, Првом и Другом свјетском, као и посљедњем рату, речено је у Београду на трибини „Сребреница против геноцида - три деценије манипулације“.
У раду трибине одржане у четвртак 10. јула у организацији Информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ и уз подршку Представништва Републике Српске, учествовали су: Ненад Кецмановић, Александар Павић, Немања Девић, Милош Вукашиновић, Миленко Радић, Бранко Лукић, Драгољуб Којчић и Срђан Перишић. Уводну ријеч у име организатора и Представништва дао је Млађен Цицовић, шеф Представништва, а разговор је модерирао Ђуро Билбија, уредник портала „Све о Српској“ и „Факти.“
"Сребреница као тема оваквих разговора увијек изазива велику пажњу јавности, вјерујем да је то колико због злочина почињеног у тој општини толико, ако не и више, због различитих, најчешће супротних погледа на судска и научна виђења сребреничке истине, али и због тога што западни наратив о злочину у Сребреници свих ових 30 година не препознаје српско страдање и злочине над Србима и што ми 30 година чекамо одговорност за преко 3.000 Срба побијених у Сребреници и околини између 1992-1995. године“, рекао је у уводној ријечи шеф Представништва Републике Српске у Србији Младен Цицовић.
Цицовић је поручио да је свима јасно да Сребреница није била једино мјесто злочина у рату деведесетих година прошлог вијека у БиХ.
"Па зашто је онда само злочин у Сребреници издигнут изнад свих других и зашто му је стављена лента са називом: геноцид. Очигледно, не због било каквих разлика у односу на злочине друге двије војске у БиХ. Разлика нема, не постоје, него прије и изнад свега из политичких и стратешких разлога: политичких да том етикетом пред својим народима и политичарима оправдају бомбардовање српског народа и српске војске, а стратешких да тим бомбардовањем у Републици Српској отворе врата за нова бомбардовања без сагласности Савјета безбједности Уједињених нација, као што су то урадили, опет над српским народом и српском војском у Србији и као што то раде и сада по свијету. Вјерујем да у уставима свих земаља на свијету пише да сви људи имају једнака права без обзира на националност, вјеру, језик… Таква једнакост уписана je и у Устав Босне и Херцеговине“, рекао је Цицовић.
Он је упитао да ли је или може ли бити да је једнакост живих иманентна једнакости мртвих?
"Да ли су или могу ли бити равноправне српске жртве са хрватским и бошњачким, па дакле, и са оним у Сребреници? И посебно: могу ли, овдје и у свијету, Срби које су бошњачки војници из Сребренице побили у Кравици и другим селима око тог града имати исти статус жртава рата у БиХ или је то резервисано само за жртве које су тзв. Међународна заједница и њене војске одредиле уздићи на ниво својих политичких и војних разлога? Позитиван одговор на ово питање налазимо у њиховим доласцима сваке године у Поточаре, а ниједном ни у Братунац, ни у Кравице и ни на једно једино место српског страдања у БиХ. На крају, рекао бих да ни бошњачким жртвама не долазе што их жале, него само из својих интереса, политичких и војних, јер сада је потпуно јасно да су НАТО, УН и међународна заједница и поред тога што су имали апсолутну супериорност у техници, обавештајним подацима и ресурсима, показале тада недостатак воље да одлучно реагују како би их заштитили. Очигледно да су тада њихови геополитички и геостратешки интереси били њихов приоритет“, навео је он.
Очигледно да то није био њихов „пропуст“, додаје Цицовић, већ политички избор, дакле, све што се дешавало у Сребреници резултат је намјерног избора: геополитичка пажња над људским животима.
"Све су ово разлози због којих се у јавности стално поставља питање каква је улога била међународне заједнице, прије свега САД, Њемачке, Енглеске и Француске у свим овим дешавањима након војне опeрације ВРС у Сребреници“, додао је он.
Историчар Немања Девић указао је на осам деценија манипулације Сребреницом и подсјетио на злочине који су у том крају вршени над српским народом у Првом и Другом свјетском рату, као и посљедњем рату, као и да су злочини понављани над истим породицама и у истим српским селима, и то од потомака усташа.
Девић је рекао да иста села страдају 1942. године и 1943, као и 1992. и 1993. године, те да су масакри поновљени за исте празнике, а као примјер навео је судбине породице Ерић, као и Драга Митровића из села Подравање који је са 17 година 1943. године клан и недоклан, да би био заклан 1992. године од бојовника Насера Орића.
Рекао је да су директни преци муслиманских вођа у Сребреници Насера Орића, Ћамила Дураковића, Ибрана Мустафића у посљедњем рату били припадници усташких снага, односно злогласне „црне легије“.
„Српски народ је током 1992. и 1993. године у сребреничком крају страдао од истог непријатеља који није био побеђен у претходним ратовима. Оно што виђамо данас у Загребу, концерт (Марка Перковића) Томпсона, и региону показује да сукоб, нажалост, није завршен“, рекао је Девић, који је указао на значај културе сјећања на српске жртве.
Подсјетио је и на судбину мајора Косте Тодоровића, који је ослободио Сребреницу почетком Првог свјетског рата и који је убијен, распет и спаљен са саборцима на ломачи на Крстовдан 1914. године, те додао да су таква ритуална мучења и убиства погодила српски народ и у посљедњем рату.
Девић је говорио и о убиству 250 српских цивила у Првом свјетском рату за која нико није одговарао, као и да је над српским народом у Другом свјетском рату извршен геноцид, када је сваки срез у НДХ, па и сребренички са 2.262 пописане српске жртве, био Јасеновац у малом.
Рекао је да су од тог броја једна половина била дјеца млађа од 15 година, жене и старци са више од 70 година, и да је половина убијена хладним оружјем - маљем, крампом, ножем.
Девић је напоменуо да је било и око 400 муслиманских цивилних жртава, али се може закључити да су српске жртве биле пет до шест пута бројније.
Политиколог Ненад Кецмановић рекао је да злочин у Сребреници треба истраживати и мимо годишњица, али да не треба имати илузију да се Бошњацима може доказати да то није био геноцид, јер су за њих Поточари некакво светилиште, заштићено од рационалног преиспитивања.
.webp)
Упитао је коме је и зашто потребно да ратни злочин буде геноцид. Да ли је, како је рекао, послије масовног злочина у Сребреници, ако је заиста био геноцид, могућа било каква БиХ, а поготово јединствена.
Према његовим ријечима, Бошњаци листом вјерују у геноцид и Србе сматрају „лошим народом” и „геноцидашима” и зато одбијају пружену руку Србије, са Српском неће ни изворни Дејтон, ни нови договор, ни споразумни разлаз.
Једино, сматра Кецмановић, хоће територију Српске, као привремено окупирану.
"Дакле, оно што су хтјели 1992, па изазвали грађански рат, и што су већ остварили у Сарајеву”, навео је Кецмановић.
Рекао је да Бошњаци желе само унитарну БиХ, без кантона и Републике Српске и без Срба, који би већином отишли као послије Дејтонског мировног споразума, „а мали дио се утопио у изблиједили босански национални идентитет“.
Политички филозоф Драгољуб Којчић је рекао да се геноцид заиста догодио, али над српским народом, те да случај Сребренице из јула 1995. године по дефиницији нема никакве везе са геноцидом.
Рекао је да код Срба није постојала намјера да се уништи бошњачко становништво, која је кључна за геноцид, те указује на евакуацију бошњачких цивила, жена и дјеце, док су српске цивиле, жене и дјецу убијали Бошњаци.
Којчић је рекао да је у Првом свјетском рату управо Подриње било изложено геноциду над српским народом, као и Другом свјетском рату.
Рекао је да има злокобну слутњу да постоји перфиднија намјера Бошњака, да у координацији са међународним чиниоцима који не желе добро ни Србији, десубјективизују Републику Српску, јер би то значило да могу да изгласају и оптужбу за геноцид у Сребреници и „друга чудеса“ и против Србије, за која немају ни правног ни логичког темеља.
Којчић наводи да би се тада, по теорији домина, јавили и Хрвати, који би тражили од Србије материјалне одштете, па би тако Србија могла да заврши са својим историјским трајањем.
„То је један од планова зашто инсистирају на растурању дејтонске БиХ и да муслиманско становништво изврши мајоризацију. Мислим да Срби без обзира с које стране Дрине били, треба да поднесу тужбу за геноцид над српским народом“, рекао је Којчић.
Адвокат Миленко Радић рекао је да треба ићи на то да се настави или обнови тужба против БиХ за геноцид пред Међународним судом правде, јер је то, према његовом мишљењу, једини начин да се Бошњаци бар донекле повуку и престану са ширењем приче о наводној геноцидности Срба.
Радић тврди да је српска страна била суочена са притисцима и уцјенама и да је зато својевремено повукла противтужбу за геноцид против БиХ, која је имала 1.154 стране и мноштво доказа о злочинима над Србима, који су склоњени, што је Бошњацима омогућило да пред Међународним судом правде издејствују пресуду о Сребреници.
Дипломата Милош Вукашиновић, који је био стални представник БиХ при УН, рекао је да писање сарајевских медија јасно указује да политичко Сарајево ни након прошлогодишње Резолуције Генералне скупштине УН није задовољно досадашњим актима осуда и стигматизацијом српског народа и да размишља о сљедећим акцијама манипулација Сребреницом.
„Република Српска и Србија не треба да губе вријеме, већ треба да се припреме како би сљедећу непријатељску акцију Сарајева дочекали спремнији и организованији него до сада“, навео је Вукашиновић.
И политиколог Срђан Перишић сматра да је Запад користио причу о Сребреници за остваривање својих циљева, како на овом простору, тако и у другим дијеловима свијета.
„Геноцид у Сребреници је методологија управљања Србима и Балканом. Касније је `геноцид` послужио као `смоквин лист` америчких интервенција у муслиманском свету“, навео је Перишић.
Према његовим ријечима, доласком Доналда Трампа на власт у САД и расцјепом на Западу носилац методологије о „геноциду“ постала је европска тројка, коју чине Велика Британија, Француска и Њемачка.
Перишић је рекао да је питање како ће се Трампова политика одредити према тој методологији, а као једну од могућности навео да Трамп одустане од методологије „геноцида“ и тиме настави отпор глобалистичким стратегијама, који би тако постао и дио стратегије према исламском свијету.
Разобличавање мита о геноциду у Сребреници српски је национални интерес и вријеме је да Срби раде на томе, и то на државном нивоу, сматра политиколог Александар Павић.
Поручио је да је очигледно да Бошњаци неће одустати од свог мита и даље стигматизације Срба.
Сматра да је Западу било важно да залијепе етикету геноцидности на српски народ, а први разлог је био да се легитимизује западна окупација.
„То служи као батина која треба да буде вечно над нашим главама, да перманентно будемо у дефанзиви, да перманентно радикализује Бошњаке и друге народе, а нарочито Хрвате, који тиме бране и операције `Бљесак` и `Олуја`. То је део империјалне политике `завади, па владај`“, рекао је Павић.
Сребреница је стварно била парадигма, она је била један од стубова глобализма и једнополаризма. Сребреница је била потребна да би накнадно оправдала западни хуманитарни интервенционизам , рекао је Павић.
Додао је да је Сребреница била оправдање за бомбардовање СРЈ и Србије 1999. године, али и за агресије и интервенције широм свијета попут Ирака и Сирије.
Успон мултиполаризма нужно са собом носи и потребу за идеолошком „деглобализацијом“ и преиспитивањем многих „светих крава“ глобализма као важних фактора деколонизације која је у току широм свијета, рекао је Павић.
Нагласио је је да је на нашим просторима, а поготово међу Србима, тај процес од виталног националног значаја, а да је једна од тих „светих крава” и обмана о „геноциду“ у Сребреници, коју је потребно поново детаљно деконструисати, преиспитати и чињенично прочистити.
Адвокат Бранко Лукић рекао је да Срби имају основ да се уради ревизија рада Хашког трибунала, додајући да је српска позиција све боља како вријеме пролази, због чега то треба искористити, јер су пресуде трибунала у Хагу основ за даљу стигматизацију Срба.
Лукић је навео да је Хашки трибунал постао својеврсно „слијепо цријево“. међународног права пошто нико не признаје његову праксу и нема право да се позива на њу на другим судовима.
Иако је Трибунал тврдио да суди појединцима, уведена је теорија Удруженог злочиначког подухвата (УЗП), вид кривичне одговорности који није предвиђен у документима Трибунала и на тај начин Трибунал је превазишао ограничење кривичног суда који треба да суди појединцима и означио цео народ као кривца.
Ова теорија је оспорена и у правној пракси и у правној теорији, рекао је Лукић и нагласио да би према овој теорији, према признању Тужилаштва Трибунала, чланови овог Заједничког злочиначког подухвата били су сви Срби старији од 16 година, који су живели на територији под контролом ВРС.
„Све оно што се дешавало у Трибуналу је било део експеримента, и то експеримента који је требао да оправда агресију коју је НАТО противзаконито извео на српске земље“, рекао је Лукић.
Објаснио је да су томе кумовали бројни пропусти и недоречености, почев од коначног броја жртава у Сребреници, за шта није било доказа и због тога што су у Сребреници уништене све књиге рођених и умрлих до 1995. године.
Лукић је рекао да су покушаји усвајања Резолуција УН које би додатно учврстили српску кривицу наставак те политике.
Морамо да се боримо против овог и оваквог етикетирања, те да указујемо да су основа за те клевете пресуде Трибунала, чија пракса нигдје у свету није прихваћена, закључио је Лукић.
Информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији, у Прес центру Удружења новинара Србије организовали су тематску трибину под називом „Сребреница против геноцида - три деценије манипулације“.
.webp)
