Припадници генерације З све чешће своје кућне љубимце – псе и мачке – не доживљавају као животиње, већ као чланове породице, и то у правом смислу ријечи.
Истраживање спроведено у САД-у међу 2.000 запослених власника кућних љубимаца показало је да скоро половина припадника ове генерације (48 посто) љубимца сматра својим дјететом.
За разлику од њих, старије генерације остају вјерније класичном погледу: бумери и припадници генерације X чешће ће рећи да је љубимац њихов пријатељ или једноставно – љубимац.
Емоционална и финансијска посвећеност
Занимљиво је да су сви испитаници, без обзира на генерацију, нагласили како кућни љубимци позитивно утичу на њихов живот – чак 98 посто њих. Но, начин на који то изражавају и колико су спремни инвестирати, ипак се разликује.
Генерација З просјечно мјесечно троши 216 евра на љубимца, скоро двоструко више него бумери. А кад дође до здравствене кризе, спремни су ићи далеко – од покретања онлајн кампања до, у екстремним случајевима, продаје имовине или тражења помоћи од породице и пријатеља. Чак 18 посто њих изјавило је да би било спремно продати орган како би спасили љубимца.
Миленијалци (рођени између 1981. и 1996.) нешто су рационалнији – склонији су узимању кредита или продаји аутомобила како би покрили трошкове лијечења љубимца.
Шта стоји иза оваквог односа?
Психолози истичу неколико разлога зашто су млађе генерације емоционално снажније везане за љубимце:
Одгађање родитељства
Све више младих одгађа брак и дјецу, а љубимци често испуњавају ту емоционалну празнину.
Све већи осјећај усамљености
Посебно након пандемије, порастао је број људи који љубимце доживљавају као извор стабилности, рутине и подршке.
Друштвене мреже
Љубимци су постали дио дигиталног идентитета – имају своје профиле, носе одјећу, „славе рођендане“ – и то додатно појачава осјећај родитељства.
