Лук припада породици лукова (Alliaceae) и биљка је с двогодишњим развојем. Има разгранат корјенов систем с врло мало корјенових длачица, па је моћ усисавања врло слаба. Луковица се састоји од правог стабла, сувих овојних љуски, сочних меснатих листова и од једног до више пупољака. Лист се састоји од асимилацијског зеленог дијела (пераје) и неасимилацијског дијела (лисног рукавца). Пера су шупља, на врху конусна са воштаном превлаком или без ње. Цвјетоносно стабло се развија у другој години живота. Цвијет је лоптаста и садржи до 1000 цвјетова. Лук је биљка дугог дана и не подноси засјењавање.
Поријеклом је с подручја средње Азије, има високу храњиву вриједност, висок садржај етеричних уља, изражено фитоцидно дјеловање којим се регулише бактеријски рад цријева, поспјешује варење, а својим антисептичким дјеловањем помаже раду органа за дисање при прехлади. Луковица садржи 7-21 % суве материје, 6-10 % шећера, 120-170 мг Ц-витамина, 1,6-5,9 % бјеланчевина, затим уља, Б-витамина и минерала калцијума (Ца), фосфора (П) и гвожђа (Фе).
Агроеколошки услови
Температура
Лук је доста отпоран према ниским температурама, сјеме ниче већ на 3-5 °Ц, али му је оптимална температура за клијање 15 °Ц. Та се температура постиже помоћу стајњака који приликом своје разградње ослобађа топлоту.
Вода
Лук споро ниче, потребно га је често залијевати.
Земљиште
Земљиште треба бити растресито, хумусно и провјетрено, ако је пјесковито потребно је интензивно наводњавање, пХ 6-7, не подноси кисела земљишта и има велике захтјеве према освјетљењу.
Агротехничке мјере
Плодоред
Лук као и остале културе из породице Аллиацеае не смију се узгајати на истој површини до 5 година због бројних заједничких болести и штеточина. Добре предкултуре луку су: пшеница, јечам, уљана репица и дјетелине за љетњу сјетву или јесењу садњу или пак кромпир и пасуљ за прољећну садњу. Као предкултуру треба избјегавати зоб и раж јер их напада иста штеточина. Удаљеност друге парцеле лука треба бити њамање 300 м.
Обрада земљишта
Основну обраду земљишта за јесењу садњу лука потребно је обавити одмах након скидања преткултура. На већим површинама земљиште се оре до дубине од 30-35 цм, пођубри и припреми као за садњу тањирањем или сјетвоспремачом. На мањим површинама и у врту обрада и припрема земљишта обавља се ручно.
Ђубрење
Како је сјетва у рано прољеће, обрада земљишта почиње у јесен. У основном ђубрењу користи се 600-800 кг НПК у корист азота и калијума, а 0,5 вриједност фосфора (све зависи од анализе земљишта). Потребно је тањирање (затварање бразде). Прије сјетве унијети још 300-400 кг НПК 7:14:21. Обрада земљишта сјетвоспремачом мора бити врло квалитетна, без микродепресија. Прихрањивање се врши и до два пута и то у фази 3 листа до 100 кг/ха КАН-а у фази стварања главица. Требало би бити на опрезу с азотом јер исти продужава вегетацију и утиче на квалитет луковице.
Сјетва и садња
Производња лука може бити из сјемена и из луковице. Производња је рентабилнија из сјемена јер је принос виши, а процес производње у цјелости је механизован. Потребна количина сјемена је 6-7 кг/ха или 1 688 000 сјемена/ха, а количина сјемена зависи од размака редова и размака у реду. За производњу крупног лука потребно је 27-30 биљака у дужном метру, а за ситније главице 30-35 биљака. Размак гредице од гредице је 50 цм (сије се најчешће у 5 редова размака 25 цм), а дубина сјетве је 1,5-2 цм. Производња лука из луковице тражи висок ниво агротехничких мјера, могућност залијевања, а припрема земљишта и ђубрење иста је као и код производње лука из сјемена. Садња је нешто раније, чим то омогуће спољни временски услови, и обавља се механизовано - садилицом. Луковице не смију да проклијају, дубина садње 2 цм, а количина луковица по ха 600-800 кг (у зависности од крупноће).
Одабир врсте лука за сјетву
Двије категорије најчешћих узгојних врста лука су: прољетно-љетни лук и вишегодишњи лук хладније климе. Сади се у прољеће на сунчаном мјесту, при температурама изнад 0°Ц, на дубини од око 2,5 цм, с препорученим размаком од 10 – 12 цм између садница и 30 – 45 цм између редова. Лук се бере касно љето или рана јесен када му се листови почну сушити и мијењати боју.
Најпознатије узгојне врсте су: млади лук, бијели, жути и црвени лук, љутика и стољетни лук, власац, порилук.
Ево кратког описа сваког од наведених лукова:
1. Млади лук: Млади лук је лук који се бере прије формирања главице. Има њежнији окус од зрелог лука и често се користи у салатама, супама и другим јелима као ароматични додатак.
2. Бијели лук: Бијели лук је познат по својој оштријој, пикантној ароми. Користи се у разним јелима широм свијета и има бројна љековита својства, укључујући антибактеријске и антивирусне учинке.
3. Жути лук: Жути лук има слаткастији окус од бијелог лука и често се користи у супама, умацима и печењима. Такође је богат антиоксидансима и нутритивно вриједан.
4. Црвени лук: Црвени лук има благо љуткаст окус и интензивну арому. Користи се сиров у салатама, маринадама и сендвичима, али се такође може пирјати или пржити.
5. Љутика: Љутика је врста лука с танким, зеленим стабљикама и ситним луковицама. Има интензиван окус и користи се као зачин у многим јелима.
6. Стољетни лук: Стољетни лук, познат и као рокамбол, је биљка која континуирано обнавља луковице из године у годину. Његова зелена стабљика користи се у кулинарске сврхе, а такође има и љековита својства.
7. Власац: Власац је ароматична биљка с танким зеленим стабљикама и љубичастим цвјетовима. Користи се као зачин у салатама, супама и јелима од јаја те је познат по својим љековитим својствима.
8. Порилук: Порилук је луковица с дугим, зеленим стабљикама и бијелим базама. Има благу, слаткасту арому те се често користи у супама, варивима и умацима. Порилук је богат влакнима и витаминима те пружа бројне нутритивне предности, укључујући подршку здрављу срца и пробавног система.
Добре и лоше ''комшије'' лука
Добре комшије лука, који ће допринијети успјешној култивацији у његовој близини, укључују: тиквице, мркву, краставац, пастрњак, зелену салату и рајчицу.
Посебно је важно истаћи да је један од најкориснијих биљака у близини лука мрква, која не само да доприноси успјешном узгоју лука, већ га и штити од лукове мухе. Истовремено, лук дјелује као заштита за мркву од мрквине мухе.
Биљке које није добро садити у близини лука су: кромпир, мажуран, шпинат, пасуљ и купус.
Приликом садње лука савјетујемо вам и да обратите пажњу на плодоред. Лук и његови рођаци као што су чешњак, зимски лук и порилук никада не би требали бити посађени на исто мјесто најмање три године.
Њега засада
Наводњавање лука могуће је системом кишења (које се нарочито примјењује након сјетве лука како би се спријечило стварање покорице), системом „кап по кап“ као и наводњавањем у брзаде. Залијева се интезивније током сувог времена и редовно плијеви, поготово док се обликују биљке. Окопавати га треба плитко, пазећи да се не оштети релативно плитко коријење, а обично су достатна 2-3 култивирања. Први се пут култивира након ницања, а затим 2-3 недјеље касније, с тим да се притом и прихрањује с 1-1,5 кг КАН-а на 100 м². Наводњавање је пожељно у почетним фазама раста, када лук развија ново лишће и док луковица расте (ако је суво прољеће).
Вађење лука
Лук се вади када лишће омекша и почне се сушити, а око 70 % стабљика полегне. Вади се, у зависности од сорте, од почетка до краја августа, али боље је до 15.08. јер, што главица дуже остане у земљи, смањује јој се квалитет и теже се чува. Вађење се планира када је вријеме суво, вади се вадилицама, лук остаје у у тракама. Лук се спрема у складишта, љуште се сувишне овојне љуске, калибрира и пакује у плетене полиетиленске вреће. Складишти се на температури 0-2 ºЦ и РВ (релативна влажност ваздуха) 70-75 %, тако се може чувати цијелу годину. Из сјемена директном сјетвом принос може бити 40-50 т/ха, а из луковице 20-25 т/ха.
Болести лука и штеточине лука
Најчешће болести и штеточине на луку укључују:
Болести:
- Плијесан лука
- Сива плијесан
- Хрђа лука
- Бијела трулеж
Штеточине:
- Лукова муха
- Тхрипси
- Гусјенице лукове мухе
- Лукова мушица
- Паукове гриње.
Ове штеточине и болести могу проузроковати значајне штете на усјеву лука, стога је важно редовито пратити њихову присутност и предузети одговарајуће мјере контроле како би се очувала здрава биљка и осигурао максималан принос.
Постоје неке превентивне мјере које се могу подузети како би спријечили болести:
Добро управљање тлом: Одржавање здравог органског тла с добрим дренажним саставом може смањити ризик од развоја болести.
Ротација усјева: Редовна ротација усјева помаже у спречавању накупљања патогена у тлу и смањује могућност ширења болести.
Правилно залијевање: Одржавање равнотеже у залијевању, избјегавајући прекомјерно или недостатно залијевање, помаже у спречавању болести повезаних с влагом.
Правилна густоћа садње: Прекомјерна густоћа садње може резултирати лошом циркулацијом ваздуха између биљака, што може погодовати развоју болести. Придржавање препорученог размака између биљака помаже у смањењу ризика.
Хигијена: Редовно уклањање корова и биљних остатака може смањити број скровишта за патогене.
Правилна вентилација: Осигуравање добре вентилације око биљака може спријечити накупљање влаге и смањити ризик од развоја плијесни и других болести.
Кориштење здравих садница: Одабир здравих садница лука може смањити ризик од уношења болести у ваш врт.
Примјена превентивних третмана: Примјена превентивних средстава за заштиту биљака може помоћи у заштити биљака од одређених болести, особито у подручјима с високим ризиком.
Пажљиво провођење ових мјера помоћи ће у смањењу ризика од болести и одржавању здравих биљака лука током узгоја.
