Српска традиција налаже да труднице и мала дјеца не смију бити присутни у погребној поворци, али и да им није мјесто на задушницама, иако их многи родитељи воде.
Такође, стара је пословица да "Трудница не смије да иде на гробље јер ће родити блиједо дијете". Будући да се данас обиљежавају задушнице, поставља се питање каква правила морају да се поштују и шта се дешава ако трудница оде на гробље или сахрану.
Рођење новог живота и смрт су дијаметрално супротне појаве. Осим тога, дјечја аура још није довољно јака и можда неће моћи да се носи са негативним утицајем смрти.
Строга правила на гробљу
Букети који се носе требају имати пар цвјетића - то је жеља да покојник напредује у загробном животу.
Морате напустити гробље не осврћући се, бришући ноге при одласку - како не бисте понијели смрт са собом. Такође, са гробља се ништа не смије узимати.
Након обиласка куће са покојником, гробља или сусрета са погребном поворком потребно је запалити воштану свијећу са шибицама и прсте и дланове држати што ближе пламену. Тада ватру треба угасити прстима без издувавања.
Ово ће вам помоћи да избјегнете навлачење болести и смрти на себе и своју породицу. Можете додирнути пећ - она симболизује елемент Ватре. Добро је и опрати се под текућом водом – истуширати се или пливати у ријеци.
Међутим, поставља се питања да ли труднице смију да иду на гробље и шта је са малом дјецом у таквим ситуацијама?
Свештеник Борислав Петрић, каже да црква о том питању промишља, али да конкретног одговора нема.
"Свако у свом дому треба да узме у обзир узраст детета и чињеницу да ли су деца за то спремна. Да ли би их присуство сахрани могло додатно повредити или продубити тугу. Као свештеник мислим да не постоји та нека доња граница коју треба да одредимо, од четири, шест или десет година, већ промишљати лично и индивидуално – каже свештеник Борислав Петрић у емисији на К1", преноси Стил.
Он додаје, да према његовим парохијским искуствима дјеца су често много зрелија, одговорнија, самосталнија, озбиљнија и на сваки начин спремнија од одраслих да се ухвате у коштац са таквим темама.
"У свом дому сам морао давати одговор на таква питања и сваки пут се изненадим и позитивно запрепастим колико су моја деца или њихови вршњаци спремни да разговарају о смрти. Не видим проблем у томе да децу припремамо да је смрт део живота, то смо дужни и као родитељи, а тек као црква. Да промишљамо да их водимо на гробље, опела, сахране... да би и они могли да се суочавају и дају свој одговор на таква питања", оцјењује свештеник.
Борислав Петрић каже да свештенике често зову да их питају смије ли трудница да дође на сахрану.
"Црквена освештана традиција која води порекло од Јеванђеља је јасна, али то нису прописи. Црква је жива ствар и сваки дан се на неки начин модификује спрам канона и спрам свакодневног живота. Традиција се од села до села и града до града разликује и ми свештеници се прилагођавамо да не повредимо нечија осећања. Имамо у Источној Србији неке необичне обичаје и прописе ко из куће сме да дође на сахрану. На свима нама је да утичемо да се неке ствари промене. Било је неких опела и сахрана где је и мени као свештенику било јако тешко па ту нема потребе доводити децу и излагати их догађајима са којима ни одрасли не могу да се изборе", казао је свештеник.
