Данас је свијет ближи стању неке патолошке дијагнозе него ономе што се назива здравим разумом. Опазимо само колико нам умирујуће и освјежавајуће звуче најједноставнији приједлози попут „зауставимо убијање“ или питање зар треба „још један рат да би схватили да су ратови бесмислени?“ Протагонисти ових здраворазумских очигледности истински бивају со овом свијету огрезлом у бљутаву афективност и импулсивност. Чему ли се можемо надати у таквим условима? Бољим школама и напретку за нашу дјецу?
Кажу да је у посљедња два вијека најчешћи узрок ратова повезан са самоопредјељењем.
Самоопредјељивање једних готово у правилу се сукоби са суверенитетом и територијалним интегритетом других. Није ми овде циљ да објашњавам зашто до тога долази, нити који су све видови самоопредјељења, ни то да међу њима има варијанти које не доводе до оружаних сукоба. Овим сам само желио да укажем на то да тај несрећни тренд није прошао мимо нас – рецимо током деведесетих када се, за разлику од нас, Европа уједињавала у просперитетну заједницу. Посљедњих дана се толико тога издешавало да се чини као да више није питање да ли ће нас крвави тренд мимоићи овога пута када се уједињена Европа спрема за рат а ми смо и даље у деведесетима?
Данас је свијет ближи стању неке патолошке дијагнозе него ономе што се назива здравим разумом. Опазимо само колико нам умирујуће и освјежавајуће звуче најједноставнији приједлози попут „зауставимо убијање“ или питање зар треба „још један рат да би схватили да су ратови бесмислени?“ Протагонисти ових здраворазумских очигледности истински бивају со овом свијету огрезлом у бљутаву афективност и импулсивност. Чему ли се можемо надати у таквим условима? Бољим школама и напретку за нашу дјецу? Здравој животној средини?
Тешко. Сви видимо да се сукоби умножавају, глобално, регионално и локално. Видимо да су размни гласови у мањини и више подсјећају на немоћни вапај забринутог посматрача него на ауторитативну наредбу точку историје да се заустави. Биће право изненађење ако до следећег понедељка, док је још свјеже цвијеће, ни једна мајка не заплаче за својим сином, жена за мужем, сестра за братом... Срећан 8. март. Тако ће се јавни дискурс са узрока проблема врло брзо преусмјерити на посљедице и њихову хронологију. Мноштво таквих вијести ће затрпати узрок заједно са рјешењем.
Узрок
Моћ. У самом корјену свих сукоба јесте моћ у некој од својих хаљина. Она може бити сасвим легитимна, попут тежње за слободним управљањем властитим развојем, управљањем политичким, економским или културним животом или природним ресурсима. У Босни и Херцеговини узрок перманентног конфликта јесу дивергентне тежње: српског народа ка дејтонској аутономности и бошњачког народа ка унитаризованој БиХ. Снажан катализатор овог конфликта јесте страно тијело – Кристијан Шмит са својим интервенционизмом у правни поредак БиХ. Он заиста не представља међународну заједницу и у томе му није изговор. Његови поступци су поступци званичника Њемачке и званичника Босне и Херцеговине.
Рјешење
Љубав.
- Али за то треба зрелости.
Програм: у Босни и Херцеговни ни једну мајку неће више нико никада растужити?
- У томе немамо искуства.
Треба макар покушати са уклањањем катализатора сукоба. Република Српска као уговорница у Анексу 10 у којем су садржане одредбе о начину именовања Високог представника мора покренути међународноправне механизме заштите својих интереса. Иста је ситуација и са Анексом 4, који уређује питање (моћи) подјеле власти у БиХ. С обзиром да је ријеч о чисто уговорно-правном а не политичко-правном спору, Република Српска би требала оптирати за судско, односно арбитражно рјешавање спора преферентно пред Сталним арбитражним судом.
Дакле, супротно порукама које стижу од катализатора конфликта – да се рјешење мора тражити у унутрашњим правним механизмима (који не постоје), рјешење се ипак мора тражити у међународноправним механизмима, ван БиХ.