Џон и Карл, у свом „прајму“ били су на корак до титуле. Ипак, тај задњи корак нису успјели да направе. Кривац за то био је је најбољи свих времена – Мајкл Џордан.

Узео им је Мајкл мјеру два пута у борби за трофеј Лери О‘Брајен, а шеста утакмица великог финала из сезоне 1997/98 памтиће се за сва времена. Била је Јута надомак побједе која би серију одвела у „мајсторицу“, али је најбољи свих времена одлучио да у „Делта центру“ заврши посао и прослави своју шесту титулу.

Прво је украо лопту испод свог коша, а онда је на другој страни натјерао Брајона Расела на плес по паркету прије него што је испоручио шут за побједу. Рука која је остала у ваздуху након што је лопта поцијепала мрежицу била је симбол епског краја једне невјероватне спортске каријере.

Била је то и прилика да се Дејвид Штерн озбиљно запита да ли је вријеме за нови лого НБА лиге.

„Највећи“ је режирао сопствени одлазак са велике сцене онако како и доликује најбољем свих времена.

Ипак...ђаво му није дао мира.

Има нешто у људској ћуди што не да човјеку да призна себи када је вријеме за крај.

Ни Мајкл на то није остао имун.

Вратиће се на паркет у дресу Вашингтона. Подсјетиће и тамо, изнова, са својих четрдесет година на плећима, планету, зашто је најбољи свих времена, али у мени је остао неки горак укус на то његово вријеме проведено у Визардсима. За мене, нико сам и ништа да моја суди таквом великану, крај је био оне ноћи у „Делта центру“.

Тако сам хтио да га памтим.

Знам да је тешко себи признати да је крај.

Да тијело не прати жељу, да си спорији за трептај ока него што си био, да је баш тај трептај ока довољан да ти неко млађи избије лопту, престигне те у спринту, заустави ти шут за побједу.

Деценијама брушен менталитет који те тјера да се такмичиш, који ти не да да одустанеш, с крајем који је неизбјежан - постаје непријатељ. Удружен са егом, својственим свим врхунским спортистима, криви слику сопствених могућности и неријетко баца мрљу на све до тада урађено.

Ријетки препознају тренутак за крај.

 „Знам да могу, али...мислим да је доста било“, нећу га именовати, али на каријери може да му позавиди деведесет одсто овдашњих савременика са спортских терена. Десет дана би му било довољно да се врати у форму којом би „појео“ многе.

Слично је урадио и један од оних са којима је овај мој водио битке на терену – Тони Крос отишао је када је био најбољи на свијету или бар међу тројицом најбољих.

 За такве имам огромно поштовање. Није то лака одлука, али је одлука коју само шампиони могу да препознају када јој је вријеме и мјесто.

„Идем кући, куме. Доста је“, каже Манда у „Лепа села, лепо горе“ када одлучи да стави тачку на агонију у којој се нашао са саборцима.

Било је мучно гледати Рафаела Надала оне задње године.

Оно што раде Лионел Меси и Кристијано Роналдо по одласку из европског фудбала не пратим, нити ме нешто претјерано занима.

Недавно сам гледао патњу Луиса Суареза да стигне лопту коју му је саиграч гурнуо у простор.

Мучно је.

Оставља горак укус.

Мучно ми је било гледати и бечко полувријеме у дуелу Аустрије и Србије. Постали смо Луис Суарез из ових дана пред пензију.

Од 21. марта прошле године, па до дана данашњег, одиграли су српски фудбалери четрнаест утакмица уз наступ на Европском првенству. Остварили су три побједе, шест ремија и пет пораза.

Тренер нисам, али игре нема. Толико могу да видим.

Заговорник сам идеје да успјех не долази преко ноћи и да свако заслужује вријеме да покаже шта зна или не зна.

Мистер је добио вријеме.

Показао и једно и друго.

Чини ми се, на крају, овог другог више него првог, али его је зајебана ствар.

Отупи чула, ослаби вид.

Не примјети човјек знакове поред пута.

Лисабонска ноћ одавно је иза нас, а све након тога-горе је од горег.

Није проблем вратити се на праву стазу, али...пукла је гума, мистер.

Вријеме је да се мијења.