Колумне
Андреј Кнежевић
Д(авид)ежа В(уковић)и
Нема у том Давиду Вуковићу ничега „катаијевског“ уз дужно поштовање мајстору фудбала из Србобрана. Давид је наше, Борчево, дијете са бањалучким фудбалским шлифом у ногама. У Давиду има Ђорђа Инђића и Драгана Бенића, у Давиду има Дарка Љубојевића и Владана Грујића, у Давиду има браће Врањеш, Грахе, Субе и Оље Јандрића.
Ништа нас неће сломити
Ехо стадионског разгласа лијено се разлијевао по околним вишеспратницама. Топла, јулска, ноћ истјерала је публику на прозоре. Кроз сумрак сам јасно могао да видим жар цигарете. Био је то дубок „цуг“.
Господском изјутра
Кроз прозор гледам ка Храму Христа Спаситеља. Сунце је, коначно, почело да се помаља кроз облаке. Купола се пресијава, а ја сам одлутао мислима ка Господској улици. Рани су јутарњи часови, а у „Снеку“ увелико служе ону прву кафу.
Кула, ти си наш!
Упознао сам га са с првим даном када је стигао у Платонову 6. Било је тад седамнаест година кратко ошишаном, голобрадом дјечаку са очима пуним смијеха и несташлука.
“Мала Италија” у сред Бањалуке
Петог дана јануара фудбалери Ђенове гостовали су у Лечеу, а пут „јужне Фиренце“ кренуло је и неколико стотина тифоза из Лигурије. Деведесет минута игре завршено је резултатом 0:0. Домаћи су имали посјед, шутирали су више ка голу ривала, али све у свему, била је то типична утакмица италијанског „калча“ када се недјељом, од 15.00 часова, сретну двије екипе ближе доњем него горњем дијелу табеле.
.webp)
Сики, Шуми и епски крај
Како то бива фудбал заволиш чим проходаш. Нисам, одмах да ти кажем, био нешто натпросјечно талентован, али сам, хвалите ме уста моја, знао лопте и поваздан сам је играо иза зграде у Новој Вароши.
КРАЉ ЈЕ ГЛАДАН. ЖИВИО КРАЉ!
Томе ће ускоро и двадесет година. Био је двадесет и шести дан јануара када се нас десетак, у три аута, запутило у Перван, надомак Бањалуке, на викендицу код кумашина. Било је ту и неког повода за славље, а договор је пао у десет минута. Уз пиће и мезе дочекасмо скоро и зору.