Актуелни протести се не могу посматрати одвојено од глобалних социолошких процеса који битно утичу на динамику кретања и у нашем друштву. Неки од елемената тих процеса, на овај или онај начин – овим или оним поводом, стављају се у функцију генератора незадовољства чиме се мобилизацијски ефекат настоји изградити на што објективнијим околностима, по могућности од локалног значаја. Отуда временска, тематска па и симболска подударност протеста широм Европе. Ради постизања масовности, на локалном нивоу се протажирају што разноврснији узроци фрустрације методом стварања представе о егзистенцијалној угрожености ултимативне вриједности (нпр. слободе и демократије за љевичаре, државе и нације за десничаре, интереса и имовине за прагматичаре/сиротињу..). Отуда су под заставом протеста обједињени различити друштвени слојеви, неријетко и међусобно идеолошки супротстављене друштвене групе. Дакле, са социолошког аспекта, протести су резултат сложених мотивацијских дјеловања која дотичу лична увјерења, неки облик колективног идентитета и социјални статус. Принцип да се људи мобилишу када осјете да имају заједнички интерес или да трпе неправду која захтијева колективни одговор, и овде је пресудан.

Организација протеста, с друге стране, подразумијева структурирање активности, координацију учесника и успостављање комуникацијских канала који омогућавају ефикасно дјеловање. Данас се претежно користе дигиталне платформе којима се брзо шире информације, јефтино и брзо креирају емотивни садржају и мобилише се већи број људи. Засигурно, укључивање технологије обогаћује традиционалне облике организовања и повећава ефикасност. 

Све наведено искључује спонтаност као и романтизовану представу о самоорганизовању и колективном управљању. Па шта?

Ништа. Протеста уистину има свуда и поводи су им разни а заједничко им је не прихватање стања које се намеће на вриједносном нивоу. Тако је и са нашим протестом од 22.05.2024. године, који је на приједлог предсједника парламента усвојила Народна скупштина Републике Српске против кршења Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и општег међународног права. Ријеч је о одговору на радње предузете у оквиру неформалне групе држава „међурегионалног језгра“ која је Генералној скупштини Уједињених нација доставила коначни Нацрт Резолуције УН о геноциду у Сребреници.

Вриједносна вертикала српског представничког протеста

Сребреничка Резолуција уводи међународни дан сјећања, осуђује порицање, осуђује величање радњи осуђених лица, подстиче државе на испуњење обавеза према Конвенцији о кажњавању и спречавању злочина геноцида... У садржинском смислу, Резолуција се чини као морално-политички тешко оспорива са позиција било које важеће теорије или система аргумената. У чему је онда моралност протеста против тако нечега?

Ево неколико основа.

Прво, према хашким тужиоцима жртве сребреничког злочина су искључиво мушкарци, војно способни. Морално је спорно давати универзални, симболски, значај овом догађају јер се тиме фаворизују мушкарци као жртве над далеко бројнијим, женским и дјечијим жртвама (које иначе уживају посебну заштиту у оквиру међународног хуманитарног права), у тада и сада актуелним сукобима. Маскулинитет међународног јавног права се под утицајем феминистичке мисли одбацује на теоријском плану, нормативном плану као и у систему УН-а. Маскулинитет не смије да се уведе ни као имплицитни критеријум у изградњи симболичких вриједности. Занемаривање женских жртава и давање већег моралног значаја жртвама мушког пола је морално дискутабилно. Објашњење за овај кодни „пропуст“, који Резолуцију потенцијално дисконектује од фундаменталних вриједности међународне заједнице, може се потражити у идеолошкој агенди „међурегионалног језгра“.

Друго, жртве сребреничког злочина су бијели, европски муслимани. Далеко су бројније муслиманске жртве на другим континентима и других раса, те је фаворизација европских бијелаца подложна критици која се повезује са расизмом и империјализмом. Овим се може објаснити широко противљење држава Глобалног југа на које је наишла Резолуција у Генералној скупштини Уједињених нација.

Дакле, универзална симболизација конкретног злочина који има своје уско временско и просторно одређење, категорично детерминисане жртве и починиоце подразумијева привилеговање жртава одређених расом, нацијом и полом те уводи дискриминацију према свим жртвама ван тог рестриктивног круга (чак и са истог простора, из истог времена, страдалих у узрочно-посљедично повезаним догађајима). Осим дискриминације, инсистирање на строгој националној дистинктивности са једне стране између жртава и жртава, и са друге стране између жртава и починиоца нужно је стигматизирајућа.

Са аспекта међународног права, благовременим усвајањем протеста, Република Српска се изузела од потенцијалних обавеза које ће у будућности евентуално производити сребреничка Резолуција. Детаљну анализу могуће је прочитати овде: The Resolution on the Srebrenica Genocide and Dayton Peace Agreement: In Which Direction Is It Heading?