Али. Што је у цивилизацији беспријекорно, у Босни, процјепу цивилизација је увредљиво. Такву disквалификацију српске славе дала је најзначајнија босанско-херцеговачка антрополошка установа, Уставни суд, поводом Закона о славама и светковинама Републике Српске. Од тада, морални нихилизам је отишао још даље. Данас се квазиуставним и политичким инструментима проблематизује Дан Републике (Српске), јер се подудара са крсном славом Свети архиђакон Стефан.

Дакле, српски идентитет па макар био и свјетска нематеријална културна баштина, у толикој мјери је неприхватљив да су и датумске подударности са њим забрањене. Ово је удружени резон Уставног суда, Кристијана Шмита и амбасаде САД. Питам се, са чиме ли се он подудара?

Историјска подударања

У свом капиталном дјелу „Геноцид у Југославији (ориг. енг. Genocide in Yugoslavia) Смиља Аврамов наводи сљедећи извод из Божићне посланице бискупа бањалучког монс. Алфреда Пицхлера (Mons. Alfred PICHLER, 1963.): „Бања Лука је град у којем су православни свештеници, укључујући и Епископа Платона, били масакрирани и у којем је њихова црква била уништена. У овој регији, током рата је велики број наше браће православне вјере убијено из једног јединог разлога, зато што су православни хришћани. Болно признајемо озбиљну грешку оних који су за то одговорни и молимо нашу православну браћу да нам опросте, као што је Христос опростио свима.“

Овај цитат је из дијела књиге који изучава мотиве и узроке геноцида над Србима током Другог свјетског рата. Поменути злочин над Св. свештеномучеником Платоном Бањалучким десио се 05. маја – што се подудара са даном који је Кристијан Шмит недавно препоручио за наш Дан како бисмо одустали од идентитетских подударања које провоцирамо сваког 09. јануара.

Осим ове шмитистичке, постоје и друге подударности. Наиме, негација колективног идентитета је била у основи нацистичког геноцида над Србима о којем је писала проф. Аврамов. Такође, негација српског колективног идентитета је у основи удруженог резона који се у БиХ апсолутизује.

Онтолошка подударања

Најизоштренија тачка негације неког колективног идентитета јесте геноцид. Геноцид није инцидентни догађај, већ кулминација наративних, моралних, правних и институционалних негација неког колективитета које се граде и таложе годинама прије злочина. У томе је међусобна подударност свих геноцида који су се до сада десили или се дешавају у свијету. Зато, свака данашња негација било ког аспекта колективног идентитета доказани је узрочник сутрашњих злочина.

Знали су ово и муслимански интелектуалци 40-тих година попут др Џафера Куленовића, др Шефкије Бехмена и Хафиз Мухамеда Панџе и обични Муслимани у Бањој Луци предвођени муфтијом Мустафом Муркићем, Хасан-бегом и Халид-бегом Џинић, као и они у Мостару, Сарајеву и другим градовима. Из политика и пракси порицања српског идентитета, јасно су прочитали да се логика геноцида не завршава са Србима, да неминовно води ка њима самима те да је уништавање Православаца од стране НДХ само претходница уништењу Муслимана.

„Са вешала старих нови коноп виси“

Сви режими који су негирали било чији колективни идентитет, данас се називају тоталитарним. Увјерили смо се да је став према нашем колективном идентитету неумукли пројављивач нечијих намјера према српском народу.

Зато, логика забране обиљежавања Дана Републике јер се „подудара са православним вјерским празником“ јесте шовинистичка негација српског колективног идентитета. У идејном и моралном смислу подударна је злочинима који су над Србима циљано провођени за вријеме највећих вјерских празника, Божића, Никољдана, Петровдана, Ђурђевдана, Митровдана... а о којима – чуда ли, у Босни и Херцеговини је забрањено да се учи. Можда због ове посљедње забране више није дозвољено ни знати да се дан затварања „Силоса“, 27. јануар, подудара са даном затварања Аушвица као и за бројна друга подударања?