Идиомско гледање на овај наслов који у себи садржи датум пресуде у познатом предмету, и његово повезивање са тзв. „Марфијевим законом“, прикладније је за бошњачки аудиторијум. Наиме, споразум између Турске и Аустро-Угарске о признавању анексије Босне и Херцеговине склопљен је 26. 02. 1909. године. Овај потез Турске, Муслимани у Босни и Херцеговини (данас Бошњаци), су схватили као тешку издају.
Како је споразум садржавао и финансијске репарације у корист Турске, Муслимани су се осјећали још и проданима, као роба која има своју вриједност (што није било оправдано јер су предмет одштете били објекти и инфраструктура те су Муслимани остали само издани). По свом историјском искуству, чини се да Бошњаци од тога датума не могу очекивати ништа добро.
Али то је историја, а ово није историјски текст. И то је искуство Бошњака а овај текст је о 26.02.2025. године. Да је у питању историјски текст о Бошњацима, писао бих о муслиманским бунама у БиХ против Турака које су „бивале крвавије од хришћанских“, и тиме бих испитивао тезу о њиховом поданичком менталитету на штету властитих интереса као детерминанти њихове модерне политике. Зато нема потребе ни да полемишемо о томе са чим су 90-тих кренули у рат а са чим би то могли данас. Није ни важно да ли су икада пропустили своју историјску шансу нити да ли ће то учинити у будућности.
Одлазак Марфија
Дипломата Сједињених Америчких Држава у Босни и Херцеговини Њ.Е. Мајкл Марфи, испраћен је са ових простора као оличење свих ругобних црта омраженог неолиберализма које су требале да оду „са њим или на њему“.
Његов одлазак схваћен је као крај ере интервенционизма и почетак слободног развоја овог друштва који се, прије свега, заснива на унутрашњем договору. Њему су се, изгледа, највише приписивале „заслуге“ за кочење унутрашњих процеса и ометање сазријевања друштва. Да ли његов одлазак заиста означава надани крај?
Марфијев легат
Да бисмо оцијенили оправданост пригодног ентузијазма, требамо сагледати шта је марфијевско остало у БиХ послије Марфија. Већ на први поглед, без имало ентузијазма, можемо рећи све. Или макар оно што је најважније за унитаризацију БиХ.
Након предаје акредитива и Марфијевог ступања на дужност амбасадора, Кристијан Шмит почиње да врши материјалне интервенције у законодавство БиХ. До тада је интервенисао стидљиво и уз пажљива образложења и то само на техничком нивоу, на шта није ни обраћана пажња. До Марфија, трудио се да буде непримјетан. Са Марфијем, ствар се мијења.
Ипак, није Марфијево присуство само по себи то што је Кристијану Шмиту компензовало овлашћења ускраћена од стране Савјета безбједности Уједињених нација. То је учинио Уставни суд БиХ. Згодном приликом 2023. године, поступајући по захтјеву бошњачких представника (У-27/22), Уставни суд је преко два постојећа законодавна стуба у БиХ из Анекса 4, дописао „Високи представник“ тј. Кристијан Шмит. На овај начин, уставносудским прекодирањем Анекса 4 и БиХ, занемаривањем Анекса 10 и Савјета безбједности, створен је супер-Шмит неограничених овлашћења и посебних намјена. Марфи га није повео са собом.
Посљедњи чин
Унитаризација БиХ може да се проведе само у изразито недемократском окружењу. Интерполацијом Кристијана Шмита у правни систем БиХ као законодавне инстанце, створени су потребни услови за посљедњи чин.
Кристијан Шмит је донио одлуку која по Уставном суду БиХ има снагу БиХ закона.
Према Тужилаштву БиХ овај закон се мора поштовати прије него Устав Републике Српске. Овим је Устав Републике Српске ефективно сведен на подзаконски акт у Босни и Херцеговини. Макар што се тиче Босне и Херцеговине.
У посљедњем чину, на реду је Суд БиХ који 26.02.2025. године, доноси пресуду. Како било, тај дан је подсјетник на све оно што је требало да оде са Марфијем а очигледно је ту. Зато, каква год била она суштински ништа не мијења док год имамо марфијеве поставке система.