Наслов сугерише Хамлетовску дилему – „Бити или не бити“ која представља егзистенцијалну кризу у којој се јунак пита да ли је боље наставити живот, суочити се са његовим патњама, или окончати све и потражити мир у непознатом стању смрти. Овај Хамлетов монолог представља борбу између инстинкта самоодржања и рационалне мисли о бјекству из патње. На индивидуалном нивоу, самоодржање је урођени механизам који нас тјера да опстанемо упркос препрекама. Али, кад разум доведе у питање тај механизам – као код Хамлета – долази до дубоког унутрашњег конфликта. Побједник овог конфликта је витализам који надвладава парализу страха и сумње.

Можемо рећи да Босна и Херцеговина данас пролази кроз своју егзистенцијалну кризу од чијег исхода зависи њен опстанак. Специфичност њене кризе је у томе што се БиХ нашла у ултимативном конфликту са својим градивним елементом – Републиком Српском, чији Устав су централни органи БиХ ефективно свели на подзаконски акт. Због тога, Босна и Херцеговина и у случају да се одржи – што подразумијева одржање статусне деградације Републике Српске, биће централизована и ни налик оној из периода 1995-2023. године. Евидентно је да одржање централизоване Босне и Херцеговине подразумијева неодржање државотворне Републике Српске и обрнуто: одржање државотворне Републике Српске подразумијева неодржање централизоване Босне и Херцеговине. Конфликт ова два витализма је непомирљив, а ово су његови могући оквири.

Унутрашњи механизми – уставна криза

Оглашавајући се о ситуацији насталој након пресуде и усвајања закона од стране Народне скупштине Републике Српске, из Савјета за имплементацију мира је саопштено да „Чланови ПИК-а истичу важност кориштења свих домаћих правних лијекова за очување уставног поретка Босне и Херцеговине (...)“. Као што је видно, овде су садржана два поступата понуђеног оквира: унутрашњи механизми и уставни поредак БиХ. Имплицитно, неуспјех унутрашњих механизама води ка нарушавању уставног поретка БиХ.

Ова импликација - у већ извјсном сценарију, пружа легалне основе за страни интервенционизам. Наиме, уколико унутрашњи дијалог не успије, те ако централни органи не буду у могућности да врше функције на цијелој територији БиХ, укључујући и Републику Српску, наступиће уставна криза у БиХ. Из искуства знамо да су ове кризе доводиле до страних интервенција, у нашем случају чак и војних.

Неколико разлога оправдава ово подозрење. Прво, уставна криза јесте својеврстан окидач за активацију правила из тзв. дужност пружања помоћи. Овај концепт је једна од три кључне основе R2P, заједно са Responsibility to Prevent (дужност спријечавања) и Responsibility to React (дужност реаговања). Концепт Duty to Assist (дужност пружања помоћи), подразумијева обавезу међународне заједнице да помаже државама у кризним ситуацијама када оне нису у могућности да врше своје функције. Друго, у Босни и Херцеговини су присутне војне стабилизационе снаге предвођене Европском унијом. Њихова улога је изведена из концепта дужност пружања помоћи, дјелују по мандату Савјета безбједности УНа, и њихов ангажман на страни централних органа БиХ је врло вјероватан. Треће, Европска унија не скрива своје војне амбиције и тежњу за глобалном војном битношћу. Како би се доказала као поуздан гарант и партнер Украјини, могуће је да ће „показати мишиће“ у Босни и Херцеговини. Неуспјех у БиХ би је значајно компромитовао у тренутку када јој то најмање треба.

Уставна криза у Босни и Херцеговини је нешто што би Република Српска требала избјећи. Титулар права на међународну (војну) помоћ тада су централни органи БиХ.

Уговорна криза – међународни механизми

За разлику од уставне кризе, криза у провођењу међународног уговора не имплицира ту врсту принуде. За те ситуације, међународно право је развило бројне механизме за мирно рјешавање спорова, који нису међусобно условљени и могу се користити симултано. Ово се односи и на судско, односно арбитражно рјешавање спорова.

С обзиром да је Анекс 4, који садржи Устав БиХ, заправо међународни уговор у којем је Република Српска уз Федерацију БиХ и Босну и Херцеговину, уговорница, то би било повољније „уставну кризу“ рјешавати као уговорну кризу, тј. спор у вези провођења међународног уговора. У тим оквирима, евентуални неуспјех уговорница да међусобно ријеше спор мирним путем, остављао би простор за Србију и Хрватску да у свом капацитету који имају по Дејтонском мировном уговору иницирају рјешавање кризе по основу доста јасних правила међународног уговорног права.

Не требамо заборавити да су ове „треће стране“ управо задужене за посредовање у конфликтима који настају током спровођења споразума, чиме доприносе одржавању мира и стабилности. Због тога, укључивање Србије и/или Хрватске у рјешавање спора између Републике Српске и Федерације БиХ, односно Босне и Херцеговине, нема карактер недозвољеног уплитања у унутрашње послове, већ на против – има карактер вршења међународне обавезе из Дејтонског мировног споразума.

У контексту међународног уговорног права Република Српска има статус уговорнице, чији интереси уживају равноправну заштиту. Оваква позиција је доста повољнија од позиције и статуса који имају побуњеници и устаници.