Била су то она времена када су ти два камена, мајице или школске торбе биле довољне за гол. Кад се сјетим оног Мундијала „преко баре". Струје има само у Дијаманту, а читаво насеље гледа како Бађо са пенала туче у мјесец изнад нас.

Касније ћу се „прешалтати" на баскет, а за то је најзаслужнија она генерација великана која је рушила све пред собом. Памтим добро како је Предраг Даниловић „приварио" Сабониса и како је Сале испоручио девет тројки. Писаћу и о томе. Има времена. Ипак, прекретница је била 1997.година и Европско првенство у Барселони. Тада сам полудио за кошарком.

Пратио сам ја и остале спортове. Чекао, сриједом, испред киоска „Политике" код хотела Босна да дође Темпо, па га као хрчак скупљао у стану на адреси Франца Прешерна 13.

Знао сам, а касније ћу то, за средњошколских дана, код „Словенца" у салону игара демонстрирати на некој електронској машини са спортским квизом, у главу све и једног фудбалера, кошаркаша, атлетичара и све им детаље из биографија.

„Мали, да чујем. Колико је оно трчао Мајкл Џонсон на 200 метара када је поставио свјетски рекорд?" прекинуо би газда, својим карактеристичним гласом, дневно блејање за она два стола испред му салона.

„19.32." испалио бих као из топа.

Не капирам људе који не прате спорт. Ни данас ми то није јасно.

Фудбал сам, кажем ти, заволио чим сам проходао. Заслуга је то и мог Џонија који је, онако очински, знао да ме расани и држи будним док би на телевизији ишао неки пренос. Знао је и на раменима да ме води у гужву на југ Градског стадиона, а није му тешко падало ни да ми набаци динар на џепарац за „Спортски журнал" који се у кући редовно читао.

Кућно васпитање.

Све потиче од тога.

Знао сам понешто и о Формули 1, али до дана данашњег нисам упознао човјека који је више дао срце том спорту од Сикија званог Србија.

Сики је био громада од човјека. И стасом, и карактером. Ипак, није успио да побиједи најтежег противника, оног са којим се суочавамо сваким даном-самог себе. О томе не бих да пишем. Одлучио сам, још давно, да га памтим онаквог каквог смо га познавали сви ми који смо одрасли у кругу „бугарске" школе.

Сики је био људина од 190 и кусур, широких рамена која су одавала да се некада у младости бавио „племенитом вјештином". Додуше, више је нанизао побједа у кафанском него у оном дворанском рингу. Али, побједи се у зубе не гледа, јел тако?

Са својих скоро педесет имао је црте лице „вјечитог дјечака" попут Оле Гунара Солксјера или како му већ гласи трећи дио имена и презимена. Од главе до пете, свакога дана, био је обучен по задњој моди која је долазила, ни мање ни више, него из кројачнице кројача задужених да воде бригу о аутомобилском диву рођеном 16.новембра 1929.године у Модени.

Ферари је био пасија нашег Сикија званог Србија. Тих година, трке Формула 1 су биле прилично популарне. Није била експанзија телевизијских преноса, није то било као данас, да, сваког боговетног дана, имаш на хиљаде спортских дешавања на малом екрану. Недјеља је била резервисана за Калчо и Формулу 1.

Био је то дан за који се Сики брижљиво спремао као Иво Андрић за цигару с крајем дана, а онда би ти данима касније знао причати о шиканама, претицањима и како је Монтоја добар, али нема у себи сталоженост Едија Ирвајна. Није дао на своје. Бранио их је свим силама као да су му род рођени.

Причао би о Ферарију, а теби не би могло да не упадне у очи, да је обучен у прслук на којем се дискретно истицао „кавалино рампанте" упарен са црним „пумицама" на ногама које си могао да видиш на Михаелу Шумахеру дан, два, раније.

„Ко је бољи од њега? Нико!", спустио би „рејбанке" из Маранела на нос да те боље види. Сам би он, тог часа, поставио питање и дао одговор. Било би и љутње у гласу, па би чак случајни пролазник помислио да ће се свађа окончати кавгом. А, онда би Сики праснуо у заразни смијех

Често смо се питали одакле му сва та одјећа коју, тих година, ниси могао тек тако да купиш у нашим спортским радњама. Тада када дође пар „џорданки" као да је стигло не знам шта. Ентерпрајз, лично, онај из Звјезданих стаза.

„Имам ја своје канале." није хтио да ода тајну.

Није хтио да ода ни одакле му „свети грал" који је чувао на посебном мјесту у стану.

„Ово ти је оригинална ременица са болида Ферарија. Не питај ме одакле ми." није било тог који би закорачио код Сикија на мезе и ракије, а да му се није показала „оригинална ременица са болида Ферарија" која се чувала на пиједесталу у дневном боравку.

„Музејској тури" у стану ту није био крај. Не би требало ни пет минута од како си му закорачио у кућу, а да те не упита:

„Јеси слушао икад како Ајртон Сена вози круг у Монци? То је најљепши звук на свијету. Од тога нема ништа боље. Какве симфоније, оперски класици или ови дрекавци што ви слушате. Од тог звука нема ништа љепше." реферисао би Сики док би намјештао ВХС касету да чујеш и видиш како Ајртон вози по Монци.

„Само још да је возио за нас." рекао би са сјетом у гласу прије него што би стиснуо „плеј".

Минут и нешто колико би, „највећем од свих који су икад сјели за волан", требало да пројури кроз Аскари и Лезмо, погледи би били приковани за телевизор, а заглушујућа бука болида била би једини звук у стану.

„Сена. Највећи од свих!" рекао би Сики, а онда би додао „ Па, онда Шуми!" , што би уједно била и здравица за добродошлицу.

Неће дочекати да чује вијест о оној стравичној несрећи која је задесила његовог Шумија. Коју годину раније, Сики је одшетао у Кућу славних нашег насеља са статусом легенде, али оне истинске, које се и данас сви радо сјете.

Формулу 1 и Ферари сам заволио због њега, а Михаела Шумахера којег сам презирао још од оног сукоба са Дејмоном Хилом, мојим омиљеним возачем из тог доба, почео сам да поштујем као највећег икада који је сјео за волан. Нека ми Сики и Ајртон опросте на овим ријечима, али тако је што се мене тиче.

„Нон стоп први Шумахер, сморила је Формула", постаће ми и један од топ пет стихова мајстора свог заната Прти Бе Ге банде за микрофоном.

Протекло је воде Врбасом од посљедње Сикијеве здравице, али кад год видим знак Ферарија сјетим га се и набацим осмијех на лице. Већи тифоз машинерије из Маранела никада више неће ходати бањалучким улицама. Вјеруј ми.

Бићу искрен.

Престао сам, с годинама, да придајем пажњу ономе што се дешава у „најбржем циркусу на планети". Далеко од тога да нисам упознат, али трку, од почетка до краја, погледам тек ту и тамо. Хиперпродукција свега и свачега узела је данак. Изгубила се она „недјеља" из клиначких дана.

Ипак, ових дана сам пажљиво ишчитавао све што ми је пристигло на дисплеј (некада бих написао „што би ми допало под руку", али друга су времена) , а тицало се епског блокбастера са Луисом Хамилтоном у главној улози.

Ријетки су клубови или спортске организације, назовите то како хоћете, који у себи носе онај краљевски штих. Стану тек на прсте једне руке, ако их и толико има, а Ферари је један од њих.

Не мјери се то тренутком, ни бројем трофеја-класа живи вјечно.

Луис Хамилтон је, многи ће то рећи, али ја остајем вјеран своме, најбољи који је икада сјео за волан болида Формуле 1. Од малих ногу предодређен за успјех постигао је све оно о чему је сањао. Дуг је то пут и пун терета са којим се ријетки изборе. И они стану на прсте једне руке.

Фотографија од милион долара

Луис је „прешао игрицу" возећи за љутог ривала, али је одлучио да каријеру приведе крају тамо гдје је све почело.

Другачије није могло.

„Да ли је ово довољно епски за тебе?" упитаће „Цар" прије него што потегне бомбу на „Црвеног".

Исто сам упитао сам себе гледајући Луиса како у стајлингу „од милион долара" стоји испред куће на адреси Виа Паоло Ферари 85 и ремек дјела ауто индустрије-Ферарија са ознаком Ф40.

Фотографија, настала кроз објектив Андреа Вагнера, дочарала је све оно што Ферари јесте и биће док је свијета и вијека-недостижан сан већине, јава коју проживе ријетки.

„Имао сам довољно среће да сам у каријери постигао ствари за које сам мислио да нису могуће, али је дио мене увијек сањао о томе да се тркам у црвеном. Пресрећан сам што сам остварио тај сан." признаће и сам Хамилтон након „позераја" испред Енцове куће на којој је, лопов је тај Вагнер, у кадар стало седам прозора са јасном алузијом на пут ка осмој титули.

„Да ли је ово довољно епски за тебе?" упитао сам се поново и дао себи одричан одговор.

Епски би било да је и Сики дочекао Луиса у Маранелу, да му пожели добродошлицу и пусти онај круг Ајртона Сене из Монце након што му покаже „оригиналну ременицу са болида Ферарија".

То би било епски, али живот је попут Бањалуке из приче Маријана Бенеша-љепотица и курва која те заведе, па те баци, а ти јој се враћаш.

Ипак, знам да је тамо горе Сики уживао док је гледао Луиса како се фолира у свом Салваторе Ферагамо капуту и да је попио „љуту" њему у част.

„Сена, па Шуми. А, ти нам донеси титулу." наздравио је у прслуку са „црним коњићем" који је тек искројен тамо негдје у околини Модене.

Радујем се новој сезони Формуле 1.

Недјеља, и сви смо ту

„Недјеља, и сви смо ту." пјевушим у глуво доба ноћи док приводим крају ово што пишем и гледам календар најбржег циркуса на планети.

Није ни Монца далеко.

Можда је коначно куцнуо час да се она „оригинална ременица са болида Ферарија" врати на мјесто одакле је и стигла у наш срез.

Ајде, мали, пун гас.

За Сикија.