Два мјесеца прије свог пунољетства постигао је и први гол у Борчевом дресу.

На свом дебију заиграо је на Грбавици на којој је, до тог љета, стицао фудбалско знање. Водио је „Жељо“ до 88. минута, а онда им је послао лопту у мрежу за коначних 1:1 .

Није хтио на терену да слави погодак, а дан касније испричаће за „Глас Српске“ да у том тренутку није било срећних човјека од њега, али да му је донекле било жао што је први сениорски гол постигао дојучерашњим саиграчима.

„Нисам имао страх. Једноставно, одлучио сам да дођем у Борац и за мене је то нови изазов.“ дјечачки искрено откриће и разлоге трансфера који није прошао без „таласања“ у јавности.

Енвер Кулашин од првог дана је постао један од омиљених у Борчевој свлачионици. 

Прошло је кроз њу сијасет играча, а сви би без поговора, на помен његовог имена рекли исто:

„Ма, браца наш је, да га на ’љеб намажеш.“

ДЈЕЧАК ВЕЛИКИХ СНОВА

Сити смо се напричали те зиме када је каснио на припреме у Анталији. Ухватила га је нека грипа, па није могао са екипом . Пар дана касније кренуо је са новинарима. Комбијем из Бањалуке до Сарајева, па преко Истанбула до Ларе. Допао ми је задатак да припазим, а то није било нимало тешко. Ем је преспавао први дио пута, ем је, чим се разбудио како треба, на истанбулском „Сабиха Гокчен“ аеродрому почео да прича као навијен.

Није био наметљив.

Причао ми је о свом дјетињству. 

Причао ми је о томе како је заволио фудбал и како је од оца наслиједио спортски ген. 

Причао ми је и ономе што жели да оствари и да је свјестан да мора још пуно да ради.

Била је то прича дјечака који сања велике снове.

Смјешкао се и упијао и свакојаке приче из „досадних“ новинарских живота, а када смо кренули на лет за Анталију испалио је као из топа док ме испод ока мјеркао како тражим наш „гејт“.

„Батонга, мени се чини да ћемо ти и ја у Пекингу завршити.“

Срећом по обојицу, нисмо завршили у Пекингу и након два сата смо били у хотелу „Миракл“ на самом почетку Ларе. Он је отишао да се спрема за повечерје, а ја сам, право да ти кажем, отишао да попијем хладан Ефес након 14 сати путовања.

Кула ми је легао на прву, што се каже. Сметало ми је само што је, сходно кућном васпитању и манирима које је стекао, наставио да ме персира, па сам морао да га опомињем пар пута да то не ради.

Прошло је од тада година и година. Ево, скоро четири је већ у Бањалуци, а одавно га доживљавам као неког ко је рођен тамо негдје у Мејдану или у Анте Јакића.

Наше, градско, дијете.

Пустио је косу, мало је набацио и брадице, али је у души и даље онај исти дјечак који сања велике снове.

Не желим да причам о Енверу као фудбалеру. Довољно ми је да знам имена клубова у чијим тефтерима је његово подвучено црвеном бојом, а људи са мастилом у руци, ипак, знају мало више фудбала од мене.

Све је он то заслужио својом игром.

Енвер је у Бањалуци стасао.

Као играч, и као, што је много важније, човјек.

То ме највише радује.

ИЗАЂЕШ НА ТЕРЕН, И ПОБИЈЕДИШ

С нестрпљењем смо, мјесецима, уназад чекали највећу утакмицу у историји бањалучког спорта.

Нећу да пишем о нашој интерној шали ноћ уочи прес конференције за дуел са Олимпијом. Смијао сам се, грохотом, његовом приједлогу за ескиважу.

„Кула, кратко и јасно.“ нашалио се Младен Жижовић пред новинарима након што је Енвер поручио да ће, са саиграчима, дати све од себе да направи још један подвиг.

Пар сати сати касније добиће најтужнију вијест у свом животу.

„Знаш како се постаје прави шампион? Тако што изађеш на терен када је најтеже. И, побиједиш.“, ријечи Небојше Глоговца, великана српског глумишта, одавно су заживјеле на овим просторима, али никада их ближе нисам доживио него до тренутка када сам видио да је Енвер Кулашин заузео своје мјесто у старној постави за дуел са Олимпијом.

„Добро сам, браца. Добро сам!“, понављао је као мантру. Враголасте очи биле су пуне туге, а насмијано лице „остарило“ је преко ноћи.

Није хтио да остави своје саборце.

Имао је пуно право да то уради, нико му ништа не би замјерио, али му није пало на памет.

У августу ћу да набацим четрдесету куку на своја леђа. Не хвалим се, нити било шта томе слично, али нагледао сам се свакојаког свијета и наслушао свакојаких прича за ове четири деценије. 

„Шупља“ би, када би се правила нека архива, сигурно била најобимнија.

Требало је и мени времена, да људе, баш истински, кренем да цијеним по дјелима, а не по изговореној ријечи која неријетко оде у вјетар, изгуби се, олако заборави и још лакше погази.

Дјела су та која остају.

Као споменик за сва времена.

Енвер Кулашин, са своје непуне двадесет и двије године, показао је више части, оданости и вјерности, него што би многи које познам, овако или онако, показали за двадесет и два живота.

Дјела, а не „шупља“.

Сеида, дивно сте дијете одгојили.

Знајте, да ћемо га чувати и даље!

А, вама, „колеге новинари“, нека је на част оних пар кликова и лајкова које сте добили у четвртак поподне.

Није баш све „вијест“ и није баш све посао.

Има нешто и у ономе људскоме, да се припази на ближњега свога.

Бар би требало да буде.

Ако нисте то знали, нека вам дјело Енвера Кулашина буде примјер.

За оданост, људскост и живот без предаје!