Појам уставне кризе у најширем смислу се може одредити као ситуација у којој долази до поремећаја у функционисању државних институција. Више је разлога који до тога доводе, неки од њих се тичу подјеле власти, или чак непоштовања устава од стране државних органа. На нашим просторима, уставна криза се показала као увертира за двије ствари и то: крвави рат и страни интервенционизам. 

Сличности између криза '90-тих и овога што данас видимо су готово анегдотске. У посљедицама, памтимо, нема анегдота. Мада нисам сигуран шта заправо значи то наше "памтимо“ које ћемо данас толико пута чути поводом почетка НАТО агресије 1999. године. Да смо нешто научили?

Како је свршена СФРЈ бајка?

Узроци краја државне заједнице југословенских и других равноправних народа и народности и њихових република и покрајина вјероватно су у самом њеном темељу. Тачка са краја претходне реченице је тачка гдје престаје сагласност на ову тему, и сви ћемо различито одговорити на питање: а шта је био њен темељ? Можда је бивша Југа била идеја, замисао да окупи разнородне генусе под истовјетни систем вриједности. Неке од тих вриједности су биле, равноправност, солидарност, самоопредјељење, економска и социјална једнакост... Тешко ће се наћи мана овим вриједносним категоријама, нарочито након временске дистанце испуњене искуствима са неолибералним капитализмом. Из тог угла, распад СФРЈ би био логичан једино ако је њен вриједносни систем замијењен бољим или макар ефикаснијим.

Да ли је то тако, нема сврхе расправљати. Овде се не бавимо бајкама, које су код нас обично крваве, већ анегдотама без поука. Научни рад из 1991. године, који је написала Смиља Аврамов, свјетска еминенција у области међународног права, о терминалним фазама Југо-бајке, данас изгледа као збирка анегдота. Тако ауторка као кључни проблем тадашње југословенске кризе види у "оспоравању Југославије као државе и у снажном налету сепаратистичких снага у њеном разбијању.“ За њу је једнострано преношење ауторитета Југославије на федералне јединице „највиднији израз тога процеса.“ Узроке овоме, уважена професорица налази у „готово ирационалном сукобу“ између конститутивних народа који је условио је да ниједан друштвено-економски систем није имао успјеха (ни капитализам, ни социјализам) као ни било који модел подјеле власти. Главна анегдота је у закључку у којем се тврди да „са становишта правне науке, уставног и међународног права, криза се води на проблем самоопредељења, укључујући и право на отцепљење.“

По анегдотском интензитету текста, за њом ни мало не заостаје проф Шаркић који генератор тадашње кризе види у уставним актима федералних јединица који им омогућавају живот ван федерације. Он наводи да "Продубљивање наше уставне кризе настављено је доношењем више републичких закона и прописа супротних Уставу СФРЈ и савезним законима, као и неизвршавањем савезних закона и других савезних прописа, што је готово потпуно паралисало функционисање југословенске федерације.“

Одговор на поднасловљено питање ћемо прескочити. Фактографија без поуке није од нарочите користи.

Како је свршен покушај без „Ф“?

Оно што је готово деценију дуже задржало идеју СФРЈ након њеног распада, више није било социјалистичко иако су је водили социјалисти. Ријеч "социјалистичка“ у називу је замијењена са "савезна“ чиме се задржала скраћеничка идентичност између нове, скраћене, СРЈ и бивше СФРЈ. 

Ова визуелна идентичност СФРЈ-СРЈ требала је да означи и идентитетски континуитет, не само идеје - тада већ очигледно неуспјеле утопије, већ и правног субјективитета. Иако је покушај СРЈ да буде правни насљедник СФРЈ постао очигледан неуспјех непуних мјесец дана након њеног оснивања (Савјет безбједности УН-а је усвојио Резолуцију 757 (1992) којом, осим санкција, новооснованој држави ускраћује право на статус насљедника СФРЈ), то смо игнорисали до 2000. године. 

Могуће да нам је било превише да осим у називу, изгубимо "Ф“ и у правном смислу. Чврсто смо држали то "Ф“ у свом политичком и правном наративу и кретали смо се искључиво у резонском оквиру федерализма (евентуално конфедерализма). Испоставило се да у тај рам већи дио слике није могао да се уклопи. Можда смо због тога уставну кризу 1998-1999 дочекујемо као неспремни, реагујући исто као на ону 1990-1991.  

И овде ћемо изоставити одговор на поднаслов - сви памтимо факте. Можда сада да зажмиримо, вјерујући да овај пут неће бити крваво јер ово су ипак само анегдоте без поука.