Крајем септембра један од шокантнијих преокрета од почетка вијека догодио се у бившој јерменској енклави Нагорно Карабах, малом, брдовитом дијелу територије смјештеној у Азербејџану, како је то признала међународна заједница. Након три деценије напетости и сукоба, био је потребан само један дан да Азербејџан освоји спорну енклаву. Јерменија се углавном држала по страни, недовољно јака да интервенише, а услиједио је масовни бијег становништва Нагорно Карабаха - побјегло је око 120.000 етничких Јермена у једном од најокрутнијих примјера присилног расељавања у 21. вијеку.
Ипак, међународна се пажња убрзо одмакла од Јужног Кавказа. Азербејџан се није суочио с међународним посљедицама за своје поступке, што је још упечатљивије због могућности избијања новог рата у тој регији. Падом Нагорно Карабаха, како у својој анализи пише "Фореигн Афаирс", нису ријешени сви проблеми између Јерменије и Азербејџана. Ова два сусједа никад нису успоставила дипломатске везе и између двије земље не постоје трговински односи, а њихови грађани не могу се слободно посјећивати, пише Јутарњи лист.
Обје земље су одгојиле три генерације грађана који другу страну виде као непријатеља. Њихове заједничке границе крцате су хиљадама војних положаја, а спорадични оружани сукоби око границе само у посљедње три године однијели су више жртава него борбе у самом Нагорно-Карабаху у истом периоду.
Много тога је у игри. Након више од деценије поновног наоружавања и послова с оружјем с Израелом, Турском и другим земљама, азербејџанска војска далеко је моћнија од јерменске те би могла у року од неколико сати преузети контролу над дијеловима јерменске територије. Азербејџанске снаге већ су заузеле низ положаја у јужној Јерменији.
Посматрачи страхују да Азербејџан можда припрема још једну офанзиву, с циљем осигуравања коридора до своје властите ексклаве Нахичевана - регије с око 100.000 становника, која је од Азербејџана одвојена комадићем јерменске територије. Агресивна азербејџанска војна акција с циљем успоставе овог коридора могла би довести до подјеле Јерменије, створивши стотине хиљада нових избјеглица у цијелом том процесу.
Будући да су вањске силе, укључујући сада већ бившег јерменског савезника Русију - којој је Јерменија отворено замјерила што је, иако је чланица руског војног пакта ОДКБ (Организација споразума о колективној одбрани), није пружала довољну заштиту, поготово због својих проблема у Украјини - заокупљене сукобима у Украјини и на Блиском истоку, Јерменија не може рачунати на вањску подршку.
Најбољи начин да се спријечи још један рат је да међународне силе, укључујући Сједињене Државе и њихове западне савезнике, изврше притисак на Јерменију и Азербејџан да се врате за сто и хитно наставе мировне преговоре, што се посљедњи пут догодило током љета и више се није догодило због одбијања Азербејџана да присуствује новим састанцима.
Питања која се тичу Нагорно-Карабаха - попут повратка његових бивших становника - морају се оставити по страни у корист рјешавања неколико текућих спорова, посебно око граница и коридора који повезује Азербејџан с Нахичеваном. Западне силе покушале су извршити притисак на Азербејџан сигнализирајући да би га невољност да се врати преговорима могла стајати билатералних трговинских споразума и других планираних пројеката. Ипак, та би земља могла једноставно одлучити да је бојно поље поновно боља опција од преговарачког стола по питању њених растућих амбиција.
Десетине хиљада расељених провели су посљедња два мјесеца у потрази за новим домовима у Јерменији. Ријетки од тих избјеглица вјерују да је рат готов - готови сви страхују од избијања новог рата.
Јерменија има све разлоге за забринутост. Нови сукоб око јужног дијела земље би у војном смислу био врло сличан недавној операцији у Нагорно - Карабаху, али у већим размјерама и с додатним значајем да се догоди на, за разлику од Нагорно Карабаха - неоспорно сувереној територији друге државе. Требало би само неколико сати да азербејџанске снаге заузму велики дио критичне инфраструктуре Јерменије, посебно у јужним регијама земље, што би довело до великог расељавања цивила. Јерменија можда не би имала другог избора него предати се и прихватитслове које предложи Азербејџан.
Једно подручје гдје је Јерменија посебно рањива је код Јермука, некада популарног планинског љекарског центра. У септембру 2022. Азербејџан је извео упаде дуж двјестотињак километара своје границе с Јерменијом, остављајући своје снаге дубоко у сусједној земљи, па и у близини Јермука. Тамо су азербејџанске снаге учврстиле своје положаје на планинама које гледају на ненасељени кланац кроз који пролази цеста до азербејџанске ексклаве Нахичеван.
Војни стручњаци кажу да би азербејџанским снагама вјероватно требала само два дана да пређу кланац, што је подухват који би могао одвојити јужну регију Јерменије, познату као Сјуник, од остатка земље.
Јерменија страхује од овог "Дамокловог мача" који јој виси над главом. Откако су се прошле године распламсале борбе, Јерменија је позивала на повлачење азербејџанских снага са своје територије и изнијела конкретне приједлоге за ограничавање наоружања и повећање физичког раздвајања између оружаних снага стационираних дуж границе.
Јерменија је инсистирала на томе да би те мјере спријечиле све врсте мањих окршаја који би брзо могли ескалирати у прави рат.
Али, Азербејџан, у позицији големе релативне снаге, није пристао на такве то. Више од двије године двије су земље покушавале разговарати о демаркацији заједничке границе, како билатерално тако и уз посредовање западних званичника. Договор о облику границе би теоретски могао изазвати повлачење азербејџанских снага с јерменске територије.
Ипак, овај процес, који је у току, слабо обећава успјех. Крајем новембра, јерменски и азербејџански високи званичници поново су се састали на заједничкој граници. Разговарали су само о дневном реду и формату потенцијалних будућих разговора, али не и о самој бити проблема.
Необична географија Јужног Кавказа додатно подстиче ове напетости. Азербејџанска ексклава Нахичеван одвојена је од Азербејџана уским појасом јужне Јерменије. Азербејџан је дуго захтјевао стварање посебне руте кроз ову територију како би повезао земљу са својом ексклавом. Заговарају коридор, који називају Зангезурским коридором.
У коначници, тај би коридор такође Азербејџану омогућио бољи приступ Турској, која граничи с Нахичеваном. Предложена рута пролазила би кроз око 40 километара јерменске територије. У завршном чланку споразума о прекиду ватре уз руско посредовање из 2020. године, Јерменија, Азербејџан и Русија обавезале су се успоставити посебне контроле дуж ове руте које би спроводили руски граничари.
Јерменија је сада вољна допустити несметано кретање азербејџанском терету и грађанима, али још увијек није спремна препустити потпуну контролу коридора према Русији. С друге стране, Азербејџан тврди да је вољан разговарати о учествовању Јерменије по пасоша и царинских контрола, али и даље инсистира на посебној безбједносној заштити коју је, по његовом мишљењу, досад нудила само Русија.
Откако је договор први пут постигнут, и домаће и стране дипломате ову су тему сматрали дохватљивим циљем јер су зараћене земље имале интерес да се споразум оствари. Азербејџан тражи додатни пут преко Нахичевана до Турске. То би помогло у усмјеравању привредне подршке која би се могла употријебити за обнову регија у близини Нагорно - Карабаха, које су уништене током три деценије јерменске контроле.
Јерменији коридор, пак, може помоћи у окончању онога што сматра блокадом од стране Азербејџана и Турске, које су обје због сукоба држале своје границе с Јерменијом затвореним. Русија и Турска такође имају интерес у концепту. Москва жели додатну копнену руту до Турске, главног трговинског партнера и земље која се није придружила западним санкцијама због руске специјалне војне операције у Украјини. А у говору на Општој скупштини УН-а у септембру, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган позвао је на отварање овог коридора, који би у теорији Турској осигурао додатну трговинску везу са централном Азијом, а потом и Кином.
У посљедње три године и Русија и Запад покушавају проактивно посредовати у разговорима између Јерменије и Азербејџана како би се постигао договор у вези с коридором. Стране су смислиле паметна рјешења за уговарање заједничких котрола прелазака и царинских контрола, а Европска унија је чак понудила улагање у изградњу нове жељезничке пруге која би пролазила кроз јерменски дио трасе.
Међутим, Азербејџан је и даље забринут око тога ко би, ако не Русија, гарантовао сигурност коридора. Након што Русија није успјела спријечити азербејџанске нападе у септембру, Јерменија не вјерује Русији и не жели да она буде укључена у функционисање коридора.
Умјесто тога, Јерменија сада промовише пројект који назива "Раскрсница мира", а који обећава мирнију и просперитетнију регију ако Азербејџан одустане од преосталих захтјева и пристане отворити своје границе с Јерменијом.
Ако се и то остави пострани, договор око коридора могао би бити надохват руке јер се чини да су многа техничка питања углавном ријешена. Али, да би се заиста постигао напредак, обје земље морају наставити разговоре. У супротном, спор ће се одужити, продубљујући фрустрације у Азербејџану, као и у Русији и Турској, те потенцијално допринијети додатним напетостима па чак и новом рату.
Ако се Јерменија и Азербејџан не врате за преговарачки сто, рат је све вјероватнији. Током више од 30 година сукоба, ове су двије земље много пута биле близу склапања договора. Нису успјели у свакој прилици, што је довело до веће милитаризације регије, повећаних напетости, нових ратова и све ограниченијих изгледа за мир и развој. У недостатку дипломатског рјешења за преостала питања која се односе на демаркацију границе и коридор, нови би рат могао подијелити Јерменију.
Али, поновно покретање разговора неће бити лако. Азербејџански предсједник Илхам Алијев већ је прескочио два планирана састанка с јерменским премијером Николом Пашињаном које је у октобру организовала ЕУ. Сједињене Државе недавно су извршиле притисак на Азербејџан да се врати за преговарачки сто, директније се ангажујући с азербејџанским челницима и такође сигнализирајући да би одбијање Азербејџана да се врати преговорима могло имати цијену коју су се западне државе раније суздржавале наметнути, што укључује паузирање пројеката билатералне сарадње или чак забрану путовања неким азербејџанским званичницима.
До сада овај приступ није дао резултате. Крајем новембра, амерички државни секретар Ентони Блинкен морао је назвати Алијева како би његова земља пристала на посјете америчких изасланика регији. Истовремено, азербејџански званичници залагали су се за разговоре с другачијим форматом и дневним редом искључиво под својим условима.
Чак и уз више него нарушене односе Запада с Русијом због сукоба у Украјини, руски званичници пристали су поново отворити комуникационе канале који се односе на Јужни Кавказ мало прије септембарског рата у Нагорно - Карабаху, састајући се са западним колегама неколико пута. Ови канали неће битно промијенити руски конфронтациони став према Западу, али би могли, у најмању руку, промовисати боље међусобно разумијевање и створити неке могућности за управљање ризицима. Западни званичници, наводи "Фореигн Афаирс", требали би радити на томе да ти канали остану отворени.
Упркос неуспјеху да спријече недавни рат у Нагорно - Карабаху, Сједињене Државе и ЕУ још увијек су једине силе које су вољне и способне погурати преговоре напријед. Њихова спремност да наставе с "shuttle дипломатијом" између Јерменије и Азербејџана је свакако од помоћи, а Запад би требао наставити покушавати вратити Азербејџан за преговарачки сто.
Изгледи за успјех у процесу под вођством Запада можда сада изгледају мали, али ако Азербејџан не увиди никакав разлог да се врати за сто, можда ће умјесто тога настојати спровести своје интересе на бојном пољу, преноси "Јутарњи".
.webp)
