Као што је и рачунао, њемачки канцелар Олаф Шолц није добио већину на гласању о повјерењу у Бундестагу. Изгласавање неповјерења канцелару доводи до расписивања ванредних избора.
Бундестаг је изгласао неповјерење њемачком канцелару. За Олафа Шолца гласало је 207 посланика, а против 394. Уздржаних је било 116. Тако Шолц није достигао већину од 367 гласова.
Социјалдемократски канцелар Шолц тиме је формално уклонио све препреке за расписивање ванредних парламентарних избора у Њемачкој. Од распада такозване „семафорске коалиције“ коју су предводиле Социјалдемократе (СПД) у партнерству са Зеленима и Либералима (ФДП), Њемачка је била добрим дијелом блокирана у најважнијим питањима. Након што су Либерали иступили и владе, Шолцов кабинет Социјалдемократа и Зелених више није имао већину у Бундестагу. Без подршке опозиције влада више ништа није могла да уради.
Почела кампања у парламенту
Притом постоји потреба за хитним дјеловањем. Примјери су подршка Украјини, лоша економска ситуација у Њемачкој или миграциона политика. Зато је Шолц и желио расписивање избора.
Након изгласавања неповјерења Шолц је још једном у Бундестагу поновио озбиљне оптужбе на рачун Либерала рекавши да су они „недјељама саботирали сопствену владу“. Шолцов полусатни говор и потоња двочасовна дебата у њемачком парламенту дјеловали су као почетак предизборне кампање. Шолц, кога СПД поново кандидује за канцелара, залагао се за реформу тзв. „кочнице задуживања“. С друге стране, опозициони политичар и кандидат за канцелара конзервативних Демохришћана, Фридрих Мерц, окривио је канцелара за „једну од највећих економских криза у послијератној историји“ у Њемачкој. Због тога се, рекао је, земља суочава са „огромним напором“.
Одлука је формално на предсједнику државе
Послије изгласавања неповјерења, Шолц је затражио од предсједника државе Франк-Валтера Штајнмајера да распусти парламент. Предсједник за тај потез има законски рок од 21 дан. Штајнмајер је још прије неколико недјеља назначио да је сагласан с тим, као и са термином ванредних парламентарних избора који су договорили СПД, Зелени и опозициони Демохришћани (ЦДУ/ЦСУ): 23. фебруара 2025.
Иначе се парламентарни избори у Њемачкој одржавају сваке четири године, али у посебним, кризним ситуацијама, прије свега онда када канцелар у парламенту изгуби већинску подршку, расписују се пријевремени избори.
У Њемачкој се то дешава изузетно ријетко. Ипак, такви ванредни избори могу да буду демократско средство поновног успостављања легитимитета и способности деловања владе. Међутим, претпоставка за расписивање таквих избора је пристанак више уставних органа, прије свега предсједника државе.
Ванредни избори само у два случаја могући
Према њемачком Уставу парламент не може сам да одлучи да се распишу нови избори. Ни канцелар не може да донесе такву одлуку. Умјесто тога, пријевремено распуштање парламента Устав предвиђа у два случаја. Када канцелар послије избора није у стању да добије апсолутну већину - дакле, један глас више од половине посланика - онда предсједник државе може да распусти Бундестаг. То се до сада у историји Савезне Републике Њемачке још није десило.
У другом случају, канцелар поставља Бундестагу питање о повјерењу. То му омогућава да преиспита да ли још увијек располаже са неопходном подршком већине посланика. Ако му већина изгласа неповјерење, онда предсједник државе на приједлог канцелара може да распусти Бундестаг у року од три недјеље. Постоји и могућност да канцелар да оставку или да формира мањинску владу. Али, ако изабере да предсједнику државе предложи распуштање парламента, онда предсједник мора да донесе одлуку у предвиђеном року.
Историја ванредних избора у Њемачкој
Чим се распусти парламент, нови избори морају да буду заказани у року од 60 дана. Организују се потпуно исто као и редовни избори. За спровођење су надлежни Савезно изборно руководство и Министарство унутрашњих послова. Бирачи имају два гласа, један за директног кандидата, а други за покрајинску листу неке партије.
До сада су ванредни избори у Савезној Републици Њемачкој расписани три пута и то: 1972, 1983. и 2005.
Вили Брант - због своје „политике према Истоку“
Социјалдемократски канцелар Вили Брант је 1972. досљедно је спроводио политику разумијевања и помирења према источном, социјалистичком лагеру. То је наилазило на велики отпор у самој Западној Њемачкој, али и у коалиционој влади Социјалдемократа и Либерала. Брантова влада спала је на подршку 248 посланичких гласова, а демохришћанска опозиција имала је исто толико.
.webp)
Таква ситуација парализовала је владу. Канцелар Брант је 24. јуна 1972. изјавио да „грађани имају право на то да се у законодавству не дешава застој“. Додао је да расте опасност од тога да „опозиција одбије конструктивну сарадњу - зато саопштавам да желимо ванредне изборе“.
Да би то остварио, Брант је морао да постави питање о повјерењу и да намјерно изазове изгласавање неповјерења. Због тога су га жестоко критиковали, између осталог и судије Уставног суда, који су износили мишљење да канцеларово постављање питања о повјерењу с намјером да се изгуби већина и распишу ванредни избори није у духу Устава. Брант се није поколебао и Бундестаг му је изгласао неповјерење 20. септембра 1972. На ванредним изборима 19. новембра 1972. Брант је тријумфовао. Социјалдемократе су имали историјски најбољи резултат са 45,8 одсто гласова. Излазност је била чак 91,1 одсто, што је најбољи резултат у историји Савезне Републике Њемачке.
Кол додатно прибавља легитимитет влади
Други пут су ванредни избори расписани 1983. Демохришћански канцелар Хелмут Кол је 1982. изабран тако што су Либерали, који су до тада владали са Социјалдемократама, промијенили страну и заједно са Демохришћанима изгласали неповјерење социјалдемократском канцелару Хелмуту Шмиту.
Међутим, пошто је нова коалиција настала у парламенту, а не на основу избора, Хелмут Кол је 17. децембра срачунато довео до гласања о повјерењу, те изгласавања неповјерења - што је значило ванредне изборе. Тада је рекао: „Омогућио сам пут до ванредних избора да бих стабилизовао владу и добио јасну већину у Бундестагу.“
Неколико посланика је против таквог поступка поднијело тужбу Уставном суду. Судије су вијећале 41 дан и донијеле одлуку да је Колов пут до ванредних избора легитиман, али су у исто вријеме нагласиле да он може да се користи само у „правој“ кризи. На ванредним парламентарним изборима 6. марта 1983. Хелмут Кол је побиједио с јасном већином је потврђен као канцелар.
Пријевремени избори због спорне реформе - Шредер се прерачунао
За треће пријевремене изборе 2005. одговоран је тадашњи социјалдемократски канцелар Герхард Шредер, који је владао у коалицији са Зеленима. Његова партија изгубила је низ покрајинских избора, а подршка у Бундестагу била је угрожена, посебно због реформског пакета „Агенда 2010“. Те реформе драстично су промијениле социјални систем и тржиште рада. Шредер је јула 2005. смишљено поставио питање о повјерењу да би му било изгласано неповјерење и тако је иницирао ванредне изборе.
„Чврсто вјерујем у то да већина Нијемаца жели да наставим овим путем, али само уз помоћ нових избора могу да рашчистим ствари“, објаснио је Шредер. Његова рачуница је, међутим, била погрешна. На ванредним парламентарним изборима 18. септембра 2005. тијесним резултатом побиједили су њемачки Демохришћани које је предводила Ангела Меркел. Она је у коалицији са Социјалдемократама добила канцеларску позицију. То је био почетак њене шеснаестогодишње владавине.
