У Сент Луису, у савезној држави Мисури, налази се највећа бошњачка заједница ван граница БиХ. Десетине хиљада имиграната доселиле су се током и након рата деведесетих, организовале су се кроз бројне асоцијације, покренуле сопствени бизнис и, што је кључно – научиле како функционише америчка политика: кроз донације и лобирање.
Управо овај модел политичког утицаја, према наводима странице Know More, довео је до тога да одређени конгресмени постану директни "портпароли" интереса једне етничке групе у БиХ. Као примјер се наводи конгресмен Ен Вагнер, представница Мисурија, која је годинама уназад сматрана савезником бошњачке дијаспоре.
„Њена борба за Дејтонски споразум можда звучи као залагање за мир, али у стварности представља класичну "политику на захтјев" – односно политику која се формулише према захтјевима и интересима оних који финансирају кампање“, наводи Know More.
Према истом извору, Вагнерова избјегава јавне дебате, ријетко комуницира са сопственим бирачима, али, како се истиче, „веома добро зна гдје је новац“. Данас је једна од заговорница нацрта закона којим би се наметнуле санкције свима који, како се формулише, „угрожавају мир у БиХ“.
Ко је мета?
На удару тог закона је, тврди се, председник Републике Српске Милорад Додик, али и сама институционална аутономија Српске. Док бошњачка заједница у Сент Луису аплаудира, поставља се кључно питање: да ли Вашингтон заиста води рачуна о интересима народа у БиХ – или само о интересима оних који могу да финансирају изборне кампање америчких политичара?
„Када политичари у САД-у говоре о БиХ, можда бисмо требали да их питамо: Ко вас је платио да то кажете?“, сугерише KnowMore.
Оваква врста политике, упозорава Know More, представља директно мијешање у унутрашње послове БиХ. Закон који су предложили Вагнер, заједно са колегама Мајком Тарнером, Крисом Белом и Џоом Окенкласом, отворено позива на санкције против легитимно изабраних представника српског народа у БиХ.
Шта значи „угрожавање мира“?
У тексту закона се наводи да санкције треба да се примјењују на „појединце који подривају мир или институције у БиХ“. Али шта заправо значи „подривање мира“, посматрано из угла предлагача закона?
То, по мишљењу Know More, значи борбу за уставну аутономију Републике Српске, залагање за равноправност ентитета и инсистирање на изворном Дејтонском споразуму – онаквом какав је потписан, а не онако како га виде бошњачки политички кругови.
Ако представник српског народа инсистира на поштовању уставних овлашћења Српске, треба ли да буде санкционисан? Ако одбија наметање унитарног уређења, треба ли да буде кажњен? Све то, тврди се, због тога што је одређена етничка група у САД-у уложила довољно новца у кампање америчких званичника да би добила њихову политичку наклоност.
Политика по мјери донација
Ово није демократија, поручује се у закључку текста. Ово је политички договор на штету српског народа у БиХ. Закон који предлаже Ен Вагнер, упозорава аутор, није закон о миру – већ о кажњавању Срба који одбијају да буду „тиха мањина у сопственој земљи“.
Ко су остали предлагачи?
Мајк Тарнер, републикански конгресмен из Охаја, тренутно је предсједавајући Обавештајног одбора Представничког дома. Познат је као жестоки заговорник НАТО-а и снажног америчког ангажмана у Европи. Подржава ширење утицаја САД-а на Балкану као стратешки важном региону у конкуренцији са Русијом и Кином.
Крис Бел, демократски конгресмен из Тексаса, бивши је адвокат и новинар, који се залаже за транспарентност у власти. Иако није био активан у питањима везаним за Балкан, потписивањем овог закона показао је спремност да подржи наратив о "заштити мира", иако он у основи садржи елементе политичке селективности.
Џо Окенклас, млади демократски конгресмен из Масачусетса, раније официр маринског корпуса, заступа ставове тзв. "либералног интервенционизма" – подржава спољну политику која инсистира на "људским правима" и "демократским вриједностима".
.webp)
