78 дана и ноћи. Без прекида. Без одобрења Савјета Безбједности. Погинуло је око 2000 људи, 89 најмлађих. 24.март био је најтежи породици Тошовић из Мердара. На њихову кућу је пала бомба. Њихова Бојана -најмлађа је жртва НАТО бомбардовања.
"Мени је Бојана мала била тек проходала, имала је 11 мјесеци, али је ваљда пожурила да прохода. Тако смо се играли по дворишту. То ме подсјећа на тај дан, да је било све лепо, а ето десило се шта се десило. Увече су, преко ноћи, бомбардовали село, порушили све куће, мени убили Бојану, убили ми мужа. Ја сам била у седмом мјесецу трудноће са Анђелком, ћерком која сада има 25 година", каже у болној исповијести Марија Тошовић.
25 година има и како неки немају вијести о најмилијима. Не зна се тачан број оних који су изгубили живот.
"Још 78 лица српске националности је на нашој листи несталих из периода 24. март - 10. јун 1999. године, а преко 420 лица још као продужена посљедица НАТО агресије, је оно што се десило после 10. јуна 1999. године када је страдало такође много људи", рекао је Вељко Одаловић, директор Канцеларије за нестале.
Бојан Божић из Пирота, био је један од више хиљада радио аматера, који су своје апарате ставили на располагање систему одбране. Током мјесеци постали су "трн у оку" до те мјере- да су их странци у депешема које је касније открио викиликс, називали "озбиљном паравојном формацијом".
"Ми смо преко неких уређаја имали могућност да слушамо , да пресретнемо њихову комуникацију да пресретнемо радио везу између пилота, између пилота и оператера у Аваксу. Могу слободно рећи да смо били нека алтернатива том ваздушном осматрању ваздушног простора са овог дела Србије, Југославије. Све оно што је било у прелету, налету, да ли је авион да ли је пројектил све оно што смо примијетили, јављало се", каже Бојан Божић, Радио клуб Пирот.
Шта је све пало, ни данас се са сигурношћу не може рећи. у 30 хиљада налета, процјењује се да је пало више од 50 хиљада пројектила. Тих дана сјећају се данас и Грачаници: управо тамо, на Косову и Метохији навише су коришћени пројектили са осиромашеним уранијумом.
"Оно што се овој земљи догодило 1999. и даље постоји као њен, чини се, највећи проблем, а то је проблем сепаратизма у јужној покрајини. Још увијек можете када пролазите кроз градове, када је Београд у питању још увијек можете да наиђете на рушевине. Трагичне су посљедице у култури сјећања. Читав један народ је након бомбардовања протеран са територије на којој је живио", каже Милан Гулић, историчар.
Уништено је и оштећено 25.000 стамбених објеката, хиљаду километара путева и пруга, на десетине болница, вртића, школа, споменика културе. Мете су били и мостови, војне фабрике, рафинерије, индустријска постројења. Коришћена је касетна муниција. Бомбардовање је завршено после два и по мјесеца, потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Дејства су престала дан касније.
