Плутајући објекти, познати као сплавови, постали су синоним за хедонистичку сцену ноћних клубова у главном граду Србије. Сплавови се полако уклањају са ријека, а заједно са њима нестају андерграунд барови и независни простори Београда, пише британски "Гардијан“ у сегменту сајта о туризму.
Већ 20 година, сплав "Запа барка“ налази се на Дунаву у центру Београда. Људи који су кренули у провод прелазили би преко узане даске како би ушли на сплав, затим би плесали уз живу музику и ди-џејеве на дрвеним подовима или би ту остајали цијелу ноћ како би видјели Сунце које се излази изнад воде. Међутим, у јуну 2024. године снабдијевање сплава електричном енергијом је изненада прекинуто, а баржа је одвучена на нову дестинацију далеко од центра града, пише Гардијан.
Описујући феномен забаве на београдским сплавовима, британски медиј наводи примјер "Запа барке“, једног од објеката на води који су грађени на двије београдске ријеке, Дунаву и Сави, још од 1960-их.
Мјештани сплавове користе љети као одмаралишта на обали ријеке, окупљају се са пријатељима на роштиљу када температуре могу да достигну 38 степени. Породице купују везове на 99 година и могу да реновирају своје сплавове у оквиру одређених параметара.
Отприлике у вријеме када се Југославија распала, раних 1990-их, нова врста хедонистичког сплава је узела маха, пише Гардијан. Мјештани пионирских визија привезали су велике сплавове и претворили их у ад хок барове и клубове, хранећи се мрачном и нервозном енергијом Београда. На неким је пуштана техно музика, други су реплицирали познате градске кафане: таверне у стилу пабова у којима музичари свирају "цигански џез“.
Бендови ромских трубача окупили би публику у граду која би их пратила улицама све до сплава гдје би забава заиста почела. Најлегендарнији сплав био је "Црни пантер“, који је привукао глобалну пажњу 2008. године када је бенд "Полис“, послије концерта у Београдској арени, свратио да га погледа. Пожар је касније те године уништио "Црног пантера“.
Управо у то вријеме, наводи Гардијан, људи који су живјели у близини ријеке почели су да се жале да су сплавови почели да измичу контроли: били су нерегулисани, закони о лиценцирању су били слаби, забаве су биле дивље и понекад насилне. Многи људи више нису могли да виде ријеку и константна бука им је сметала да спавају. И групе за заштиту животне средине жалиле су се на штету коју је ријекама проузроковало лоше управљање отпадом.
Позив на регулацију чуо се 2022. године, након пандемије, а прихватио га је градоначелник Београда Александар Шапић, који је донио мјере за уклањање најмање двије трећине од 300 сплавова који се нижу уз ријеке у центру града. До сада је склоњено више од 70, укључујући и 10 великих сплавова-клубова који су пребачену на нову, привремену локацију, неколико километара удаљену, између моста на Ади и Газеле. "Запа барка“ је био један од њих.
Ди-џеј Марко Милић рекао је да је посећеност овог љета била добра, јер су Београђани хрлили да подрже своје омиљене сплавове упркос промјени локације. Сада је, међутим, баржа прилично мртва. Милић је некада викендима пуштао музику стотинама људи, али је у топлој октобарској суботњој ноћи атмосферу правио за само петоро људи.
"Предалеко смо тако да никоме више не може сметати да сиђе овдје доље“, рекао је Марко.
Он вјерује да ће до новог пресељења - далеко изван града - проћи двије године.
"Запа“ је имао среће, условно говорећи. Многи други мањи, независни сплавови, као што је култни плесни клуб "20/44“, одвучени су 20 километара узводно до неке врсте гробља сплавова гдје су остављени да труну или буду опљачкани.
Београд је подијељен око уклањања сплавова. Милица Јовановић једна је од бројних Београђана који су дубоко погођени губитком клуба 20/44.
"То је била моја црква и то се не може замијенити“, рекла је Милица док је разгледала сплав током посљедње посјете и додала да је уклањањем сплавова "избрисана цијела друштвена сцена једне генерације“.
Гардијан наводи да неки уклањање сплавова виде као позитивну ствар. Власник тридесетогодишњег бара "Бродић“, Бане Сусић, каже да би пожелио мирнији живот ако би га преселили низводно.
"Сада обала изгледа чистије, више као модеран град који функционише, а да све ове структуре не гуше ријеку“, каже он.
Неки су у почетку подржавали мјере, али сада жале због тога. Маја Ђурић је била заинтересована за регулацију из еколошких разлога, али је схватила да се органска друштвена функција коју обављају многи сплавови замјењује стерилном, блиставом обалом ријеке, која служи углавном елити.
"Оно чему свједочимо је прикрадање комерцијализације са врло мало транспарентности и још мање консултација са заједницом“, истакла је Ђурићева.
Ипак, то је дио ширег тренда да Београд губи своје андерграунд барове и независне просторе због брзог развоја. Ова промјена усмјерава људе назад на приватне сплавове намијењене проводу са пријатељима, закључује Гардијан.
Умјесто клубова на води приватни сплавови за релаксацију са породицом и пријатељима
Велике клубове-сплавове можда ће замијенити мали, приватни простори на води за опуштање са ближњима, пише Гардијан.
Један заговорник живота на личном сплаву је Никола Тошић, чија породица већ 40 година посједује прелијеп дрвени сплав на мирној страни полуострва Аде Циганлије, шест и по километара од центра Београда. Подручје је окружено природом и удаљено од урбаног живота, иако је на само 20 минута аутобусом.
За Тошића, сплавови су мјесто гдје се можете фокусирати на пријатеље и породицу и немају "никакве везе са клубовима на води који су се појавили 1990-их.“
"Једноставно долазимо са пријатељима да правимо роштиљ, пливамо, да се опустимо послије посла. Комшије помажу једни другима, сви смо из различитих средина, али свима нам је заједничко то што имамо сплавове. То је живот на сплаву“, рекао је Тошић.