Мјесто је ово гдје су, надају се њихови најближи, коначни смирај нашли српски борци, синови, очеви, браћа, првобитно сахрањени у својим мјестима која су припала другом ентитету након потписивања Дејтонског споразума за мир. Више од 120 хиљада сарајевских Срба из Вогошће, Грбавице, Добриње, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Илијаша и других дијелова Сарајева гдје су били већина, није вјеровало онима који су дошли са неким другим заставама. Спаковали су шта су могли и кренули на српску територију, гдје је ко могао. Многи од њих нису знали гдје. Они који су у рату сахранили своје најмилије, кренули су према новом гробљу. Многи су ту негдје и остали како би, поред оних за којима заувијек тугују, заувијек и остали. Са надом да своје мртве више никада неће морати поново ископавати. 

Тешко је слушати приче оних који су све то доживјели. Замислите само како ли је тек њима. Родитељима који су сахранили дијете, дјецу, брата, браћу, оца, све мушке чланове породице… У Досијеу доносимо њихове приче. Тешке су, болне, стравичне. 

Нико Кошарац, чија су оба сина погинула истог дана, 18. јануара 1994. каже да је тешко, и никада неће престати да буде тешко. Његов син Спасимир је имао 23, а Миломир 20 година.

- Имао сам та два сина и оба су погинула. Немам више никога, ја и супурга смо сами, они нису били ожењени. То је било 18. јануара 1994., на првој линији су били. Напад је био и у борби су погинули бранећи Републику Српску. Ми смо их били сахранили у селу гдје смо живјели, у Илијашу, село Лука, подигли смо овај споменик, а кад је био егзодус пренијели смо тијела и споменик. Овдје смо у близини добили локацију и направили кућицу да смо близу гробља, да им можемо доћи. Заједно су погинули - прича Нико, који додаје да је егзодус био стравичан, те наводи да нису знали да ли ће њихово тло бити у Федерацији.

- Кад је утврђено да је то подручје које ће ићи њима, није могло бити теже. То је осјећај као кад је сахрана била, ваља вадити синове из земље. Помогла је војска и Борачка организација. Пребродили смо то некако - рекао је он.

Зејтинлик је мјесто на коме тугује и Миланка Томанић, рођена Ђуричић. Прва четири крста одмах са улаза су од њених – оца Борка, два брата, Милана и Миломира, који су погинули у рату, и мајке, која је преминула касније, али је сахрањена крај својих најмилијих.  Живјели су у Вогошћи прије рата. А онда је услиједио пакао. 

- Отац и старији брат су погинули у Вогошћи, прво отац па старији брат Миломир. Млађи брат је погинуо у реону Озренске улице 1993. Јако је то тешко вријеме било. Нисмо могли да се помиримо с тим да одбрањена територија треба да се преда њима. Ми смо се као спремали нешто, као да треба да изађемо у марту али смо видјели да то креће раније, у фебруару. Најтеже је било то што ми је мајка била на првој линији, ја сам била трудна, девети мјесец. Чекали смо камионе за ствари, било их је тешко наћи. Ужасно вријеме. На Соколац смо дошли првог марта. Нисмо то могли да прихватимо. Ја сам се породила трећег. Кренули смо из Лукавице, нашла сам камион, успјели смо доћи до мајке, једва смо се извукли из Вогошће. Бошњаци су ушли већ, нико није хтио да иде тамо. Погинуле нисмо могли одмах да ископамо. Старији брат је био сахрањен у Вогшћи, млађи у Семизовцу а отац на Палама. Снајпер је стално гађао, нисмо могли ни да сахрањујемо своје. Обилазили смо гроб старијег брата по ноћи. Преко дана није могло. Ми смо 18. марта ископавали наше мртве. Моја два стрица су ишла доље, ја сам имала малу бебу, нисам могла. Нисам ни била кад су их поново сахрањивали. Мајка ми је рекла, боље да ниси, тежа је била друга сахрана него прва - са тугом се присјећа Миланка Томанић.

На Нови Зејтинлик долази и Перса Плакаловић. Два рођена брата су јој ту сахрањена – Рајко који је погинуо 92, и Ђорђо, страдао годину касније. Обојица су сахрањена у Кривоглавцима код Семизовца. То је сарајевско предграђе између Вогошће и Рајловца, насеља гдје су живјели Срби а која су припала другом ентитету. У хаосу егзодуса, и Персина мртва браћа су ископана са гробља и поново сахрањена на Зејтинлику. 

- Страдала су ми рођена браћа и браћа од тетке. Тешко је то било вријеме, у Семизовцу смо били, не могу ни да се сјетим ко нам је јавио за погибију. Сахранили смо их у Кривоглавцима а онда смо морали да преносимо тијела када је кренуо егзодус. Тешки су то тренуци били. Супруга од Рајка је ишла тамо на гробље како не би некога погрешног ископали. Тешко вријеме је било, падао је снијег, било је језиво. Није што су моја браћа, али су били дивни. Један од браће од тетке погинуо је у октобру 1995., пред крај рата, на Трескавици. Тај дан је требао кући. Језиво је ово - прича Перса за нашу емисију.

Данас Нови Зејтинлик, изграђен по узору на Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, са својом спомен црквом, стоји као вјечни подсјетник на храбре борце који су положили животе за стварање Републике Српске. Подсјећа и на огромну жртву сарајевских Срба и њихов егзодус. 

- Спомен гробље настало је послије потписивања Дејтонског мировног споразума. Многе сарајевске општине тада су припале Федерацији и многи Срби су се преселили а са собом понијели посмртне остатке својих најмилијих. Општина Соколац је дала земљиште, а другог фебруара 1996. је земљиште освећено. Тада су се на екстремним хладноћама почеле сахране на овом мјесту. Одлучено је да по изгледу гробље буде урађено као солунско гробље Зејтинлик па су урађени једнообразни крстови. 963 су тренутно сахрањена погинула борца - каже Тамара Трифуновић, кустот гробља Нови Зејтинли, те додаје да је најстарија жртва је имала 74, најмлађе жртве сахрањене овдје су имале 15 година.

- Имамо и шест породица које су овдје сахраниле по три члана, 33 породице гдје су страдали отац и син и 21 породицу гдје су сахрањена два сина. Имамо у једном гробу шест лица која су у ратним страдањима заједно изгорјела на једном мјесту, па су сви и заједно сахрањени - навела је Трифуновић.

Нови Зејтинлик је мјесто вјечности, мјесто на коме се најгласније ћути, мјесто на коме тишина гласно одјекује. И подсјетник да они који су стварали Републику Српску никада не  смију бити заборављени. Јер, многи од њих су за ову Републику два пута умрли.

Пратите нас и путем Вибера