"Завршио сам средњу школу и требало је да наставим да живим, да се запослим, да размишљам о будућности, о неком свом даљем животу. Нисам чак доживио ни матуру. Кад је требало да буде та матура десио се рат", прича Александар Мирић, заставник у пензији.
"То је било отприлике неких 10 старјешина и неких 8 војника. Ја сам преузео улогу обезбјеђења главног штаба са тим малим бројем људи", рекао је Драган Зрнић, командир вода у чети Војне полиције.
"Подизањем нивоа обуке, свијести људи и знања, савладава се тај страх да се може ићи даље", рекао је Раденко Антић, ветеран заштитног пука.
"Поносан сам на своје ангажовање и борбу за Републику Српску", рекао је Зоран Зрнић Зрна, ветеран заштитног пука.
А борили су се у редовима 65. заштитног моторизованог пука — елитне јединице Главног штаба Војске Републике Српске. Формирани 12. маја 1992, од младих, неприпремљених, али одлучних. Без много времена за обуку, упућивани су на прве линије.
Тамо гдје је било најтеже — били су први. Бранили су команду, народ, Републику. Њихова борба није била бројчана — била је вриједносна. Њихова храброст није тражила славу — него опстанак.
Њихова жртва је темељ онога што данас зовемо Република Српска. Њихова жртва није била гласна — али се далеко чула. Из тог пука, из тог отпора, родила се војска. Родила се Република. И остала. Захваљујући њима.
Главни штаб Војске Републике Српске био је смјештен у три скромне монтажне бараке. Ту, без раскоши, доносиле су се најважније одлуке. На километар и по даље, дубоко под земљом, налазило се тајно командно мјесто — капацитета 500 људи, опремљено за живот и рад без изласка пуних шест мјесеци. Обуке су биле сурове. Тестирала се не само физичка снага, већ и воља. Ту се није рађао само војник — ту се стварао дух борца.
Јединица је настала као професионална формација, основана још 1990. године по наредби генерала Вељка Кадијевића. Људи који су је чинили били су обучени, посвећени и дисциплиновани, спремни да одговоре најзахтевнијим задацима. Иако су касније у јединицу долазили и добровољци и резервисти, њен темељ био је професионализам и висок стандард војничких способности.
Заштитни пук Главног штаба ВРС имао је веома скромне почетке, а током 1992. и 1993. муку је мучио са попуном људства, што је неминовно утицало на његову борбену готовост и могућност извршавања задатака.
Година 1992. била је тешка и пресудна. У тим условима, 65. заштитни пук био је попуњаван војницима из свих крајева, али је јединица пролазила кроз бројне изазове — од дезертерства појединаца до неријешених животних питања старјешина. Ипак, упркос свему, борбени морал остао је висок. Пук је храбро дејствовао у зони Дринског корпуса и одолијевао и спољним и унутрашњим притисцима.
Кроз Заштитни пук прошло је током рата од 1992. до 1995. око 4.500 бораца из практично свих подручја Републике Српске. Војници су проводили осам мјесеци на служењу војног рока, у оквиру којег су доживљавали ватрено крштење, као и осам мјесеци у резервном саставу, током којих су већ постајали прекаљени ратници.
Неке је рат затекао далеко, у тишини туђих градова. Али кад је земља позвала, вратили су се без размишљања — да стану уз своје, тамо гдје је било најпотребније.
Упркос огромним напорима и замору бораца, Пук је храбро и одлучно испунио све задатке, не посустајући ни у најтежим тренуцима. Чак и када је батаљон војне полиције — најзначајнија јединица пука — био на првој линији фронта, остали су непоколебљиви. Захваљујући њиховој пожртвованости и дисциплини, командант и Главни штаб ВРС имали су потпуну заштиту и могућност да организују одбрану без икаквих сметњи. Борбе су биле жестоке и немилосрдне.
На дјелу је увијек била изузетна храброст и пожртвованост у најтежим тренуцима рата. Током НАТО бомбардовања 1995. године, одбрањено је важно командно мјесто, због чега су лично од команданта, генерала Ратка Младића, добијане заслужене награде.
Иако су године рата оставиле дубоке ране и незаборавне трауме, памте се и они ријетки, али драгоцјени тренуци људскости, братства и наде. У оклопу страха и борбе, знали су да се насмију, да подијеле хљеб i загрљај. Показали су да чак и у најмрачнијим данима, човјек остаје човјек и да душа може да преживи и оно што тијело једва издржи.
У најмрачнијим данима рата пријатељства у Заштитном пуку била су свјетло које је освјетљавало највећу таму. Створили су везу која је преживјела и најжешће ударе. Данас, иако је рат давно завршен, братска љубав и оданост живе и даље, подсјећајући их на непоколебљиву храброст и завјет да никада неће заборавити једни друге.
А борили су се у редовима 65. заштитног моторизованог пука — елитне јединице Главног штаба Војске Републике Српске. Формирани 12. маја 1992, од младих, неприпремљених, али одлучних. Без много времена за обуку, упућивани су на прве линије. Тамо гдје је било најтеже — били су први. Бранили су команду, народ, Републику. Њихова борба није била бројчана — била је вриједносна. Њихова храброст није тражила славу — него опстанак. Њихова жртва је темељ онога што данас зовемо Република Српска. Њихова жртва није била гласна — али се далеко чула. Из тог пука, из тог отпора, родила се војска. Родила се Република. И остала. Захваљујући њима.
