Наш велики патријарх Павле, који је водио Српску православну цркву од 1990. до своје смрти 2009. године, био је дубоко поштован и вољен, не само од вјерника, већ и од шире друштвене заједнице.
Његова смјерност, скромност и посвећеност вјери били су изузетни у свијету у којем су често доминирали богатство, моћ и површне представе о религији.
Патријарх Павле није био само духовни лидер, већ и симбол моралних вриједности које је уносио у свакодневни живот људи. Његове ријечи биле су мудре, али још значајнија била су дјела која је спроводио. Патријарх Павле је препознатљив по томе што није тражио пажњу за себе, већ је живио живот у скромности и служби вјерницима.
Међу многим необичностима у његовом животу била је и чињеница да није вјенчавао парове, нити учествовао у обредима сахрана, иако је то пракса коју обично врше високи црквени званичници. Овај његов став био је темељно везан за дубоко духовно увјерење, које је Патријарх Павле усмјерио на вјерност вјери, скромност и понекад и на дистанцу од људских емоција и традиција. Да бисмо боље разумјели зашто Патријарх Павле није вјенчавао ни сахрањивао, потребно је да дубље уђемо у његову филозофију живота и духовно опредјељење.
Ко је био Патријарх Павле?
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић у 1914. години у селу Кичево у Македонији. Иако је одрастао у обичној породици, од младих дана показивао је дубоку побожност и жељу да служи Цркви. Његово образовање и монашки живот започели су у манастиру, а током година провео је много времена у свијету монаштва, учећи од старих учитеља и самоспознајући природу живота и вјере. Његов монашки пут га је одвео на високе црквене положаје, али његова једноставност и љубав према вјерницима су остали непромијењени.
Током своје службе као патријарх, Павле је био познат по томе што је избјегавао луксуз и јавну пажњу. Волио је да се повуче из вањских обавеза, како би се посветио духовном животу и помагању народу, кроз молитве, савјете и посјете црквама и манастирима. Веома је поштовао традицију, али истовремено није био склон формализму и претјераној церемонијалности.
Вјенчање и сахрана као привилегија
Једна од најзанимљивијих одлука Патријарха Павла била је његова дистанца према обредима вјенчања и сахране. Иако је био највиши црквени званичник, познат је по томе што је одбијао да вјенчава парове или обавља сахране, чак и када су у питању били врло високи државни званичници. То укључује и ситуацију са српским премијерима, министрима, али и пријатељима и ближим познаницима.
Разлог за ову праксу лежи у његовој филозофији о светости тих чинова. Патријарх Павле је сматрао да вјенчање и сахрана нису само друштвене церемоније, већ дубоко духовни обреди који подразумијевају посебну одговорност и привилегију. У његовим очима, овакви обреди требали су бити ресервисани за најузвишеније духовне заједнице, као што су краљевске и царске породице. Овај став био је утемељен у његовом увјерењу да Црква треба да чува своју светост и да не смије бити разводњена популизмом и политичком коректношћу.
Исто је примијенио и његов претходник, патријарх Герман, који је, попут Павла, одбијао да вјенчава и сахрањује, сматрајући да би се такви обреди требали поштовати као ријетки и посебно значајни тренуци. Сматрали су да би тиме сачували духовну вриједност тих обреда и дали им одговарајућу тежину, без превише уплитања политичких и друштвених притисака.
Теолошко оправдање и лични избор
За Патријарха Павла, вјера није била нешто што је требало бити приказивано или искоришћавано за личну или друштвену корист. То је био избор живота који је подразумијевао дубоку оданост вјери и њеном чистом значају. Вјенчање и сахрана су обреди који обиљежавају кључне тренутке у животу и смрти, а Патријарх Павле је сматрао да их треба обављати са максималном пажњом и посвећеношћу. Овај приступ могао је да се протумачи и као жеља за очувањем светости тих чинова, како би они задржали своје духовно значење и не постали само јавне церемоније.
Патријарх Павле је остао упамћен не само као вођа Цркве, већ и као морална и духовна фигура која је живјела онако како је говорила. Његова одлука да не вјенчава и не сахрањује била је досљедна његовој филозофији о светости Цркве и њених ритуала.
.webp)
Желио је да задржи њихову озбиљност, не допуштајући да постану дио свакодневног политичког живота. Овај његов приступ, упркос томе што је изазивао збуњеност код многих, заправо је био одраз његове дубоке вјере и посвећености Цркви, пише портал "Она".
