У току прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посјећује на земљи она мјеста која су јој драга, али већ трећег дана она одлази у друге сфере.
О томе је писао Свети Јован Шангајски (рођен као Михаил Борисович Максимовић у Харковској губернији 1896. године, преминуо 1966. године), епископ у Шангају и касније у Сан Франциску, руски светац српског поријекла чији су преци у 18. вијеку избјегли у Русију пред Турцима.
"Бескрајна и неутјешна би била наша жалост за упокојеним ближњим да нам Господ није дао вјечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дјела? Онда би они који кажу 'да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!' били у праву", говорио је он.
"Али човјек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вјечног блаженства онима који су вјеровали у Њега и живјели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. 'Људима предстоји једанпут да умру, а онда суд Божији'", причао је.
Тада човјек оставља све своје земаљске бриге; тијело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење. Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања упокојених су нам дана да би дјелимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело.
"Када престане гледање тјелесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: 'Па ти нећеш умријети. Тијело ће твоје умријети, а ти ћеш прећи у други свијет, жива, свега свесна и препознаваћеш сав свет око себе'", наставио је.
Послије смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: "Пошто душа и даље живи послије смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ се увећава. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још дејлатнија, јер дјелује у својој властитој сфери без икакве везе с тијелом, које јој је прије на терет, него на корист".
Преподобни ава Доротеј, Отац из 6. вијека, сажима учење раних Отаца у вези с овим питањем: "Јер душе све памте шта је било овдје, како кажу Оци, и ријечи, и дјела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: 'у тај дан ће пропасти све помисли његове'; то се каже о помислима овога вијека, тј. о кућама, имању, родитељима, дјеци, о пословима и заради. Све ово пропада чим душа изађе из тијела... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу...
"И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свијету, већ се свега сећа по изласку из тијела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тијела", говорио је Свети Јован.
Велики подвижник 5. вијека, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе послије смрти у одговору јеретицима који вјерују да је душа послије смрти несвјесна:
"Душе послије растанка од тијела нису празне, не остају без икаквих осјећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу... Душе упокојених не само да се не лишавају својих осјећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем Суду већ сад почињу да предосјећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога".
"И заиста, ако размотримо свједочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље – макар имало посумњати у то да најдрагоцјенији дио човјека (тј. душа), у којој су, по блаженом Апостолу, садржи лик и подобије Божије, послије одвајања од тјелесне огрубјелости у коме се налази у овом животу, постаје као несвјесна она која садржи у себи сву силу разума, собом чак бесвјесну и бесчувствену плот чини свјесном и осећајном? Одавдје слиједи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске огрубјелости која га слаби, своје разумне силе доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијим, а не да их се лиши".
Савремена "посмртна" искуства су на потресан начин открила људима истину о свесном стању душе послије смрти, о већој оштрини и брзини душе послије смрти, о томе да су њене умне способности тада још изоштреније и префињеније. Али те чињенице нису довољне да заштите човјека у том стању од обмана у "вантјелесној" сфери; треба до танчина познавати хришћанско учење о том питању.
Духовна виђења
Духовна виђења често почињу код самртника пре упокојења, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.
За искуство умирућих зна се одвајкада, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овдје треба поновити оно што је раније речено: само приликом благодатних посјета праведницима када им се јављају свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића са другог света.
У обичним случајевима, када самртник види своје већ упокојене пријатеље и рођаке, то може да буде само "природно" упознавање с невидљивим свијетом у који треба да уђе; истинска природа ликова покојника који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу, и нема потребе да се у то упуштамо.
Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се умирућем стави на знање да онострани свијет није потпуно непознато мјесто, да онај живот такође карактерише љубав коју човјек гаји према блиским особама.
Преосвештени Теофан дирљиво излаже ову мисао у ријечима упућеним умирућој сестри: "Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их – и моли да се заузму за нас. Окружиће те твоја дјеца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овдје".
Сусрет са духовима
Али по исходу из тијела душа ће се наћи међу другим духовима, добрим и злим. Обично она стреми онима који су јој ближи по духу, и ако је још у тијелу била под утицајем неких од њих, она ће и остати зависна од њих и по исходу из тијела, ма како се одвратни они чинили при том сусрету.
Овдје нам се поново напомиње да онострани свијет, мада нам неће бити потпуно туђ и непознат, ипак неће бити ни тек пријатан сусрет с вољенима у некаквој "луци" среће, већ духовни судар којим се испитује расположење наше душе за живота – да ли се више приклањала Анђелима и Светима водећи живот испуњен врлинама и по заповијестима Божијим, или се пак путем немара и безвјерја учинила погодном за општење с палим духовима.
Преосвештени Теофан Затворник лијепо каже да се у ваздушним митарствима душа прије искушава, него што се оптужује.
Мада је сама чињеница суда у загробном животу ван сваке сумње – како појединачног суда одмах послије упокојења, тако и Страшног суда на крају свијета – јавно изречена пресуда Божија ће бити само одговор на унутрашње расположење које је душа у себи изградила у односу према Богу и духовним бићима, преноси "Еспресо".
Прва два дана након смрти
У току прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посјећује на земљи она мјеста која су јој драга, али већ трећег дана она одлази у друге сфере. Овдје архиепископ Јован просто понавља учење познато Цркви од 4. вијека. Предање саопштава да је Анђео који је пратио преподобног Макарија Александријског у пустињи рекао, објашњавајући црквено помињање упокојених трећег дана по њиховом упокојењу:
"Када се трећег дана у цркви за душу изврши приношење, Анђео јој ублажи жалост коју осјећа због раздвајања од тијела, јер славословље и приношење у цркви Божијој за њу буди у њој добру наду. Јер се у току два дана души даје да, заједно са Анђелима, који су уз њу, иде по земљи гдје хоће. Зато душа која воли тијело лута понекад око куће у којој се растала од тијела, некад око гроба у који јој је положено тијело; и тако она проводи два дана, као птица, тражећи себи гнијездо", говорио је и настављао:
"А врлинска душа иде по оним мјестима гдје је обично чинила добра дјела. Трећег дана Онај Који је васкрсао из мртвих заповиједа свакој хришћанској души да се подражавајући Његово васкрсење узнесе на Небеса и поклони Богу".
