А не плашим се, некад има мало страха али савлада се и то.
Глас дјетета, а ријечи одраслог човјека. Умјесто бајки и играчака, суровост рата. То је била судбина Споменка Гостића, најмлађег а најхрабријег јунака Војске Републике Српске.
Из рата није желио, исто колико ни из родног села. Све што је имао било је тамо, у Јовићима крај Маглаја. На Озрену. Тамо је пребројао свих 14 љета. Тужних и тешких, али мало која прича о херојима није таква. Тако и прича о малом вуку с Озрена којег од битке за Републику Српску ништа није могло да одвоји. Па ни обећање за боље сутра.
И док су неки други дјечаци сањали снове, Споменко Гостић сањао је слободу. У тим сновима ниједна звијер није могла да га застраши.
У Војску желио под сваку цијену
И пуста, родна груда је свето мјесто. Тако је на своје село гледао и Споменко. У Војску је желио под сваку цијену, али за војника није имао довољно година. Одбојали су га више пута, али пред његовим ријечима - да нема никога, устукнули су и официри и командири. Тако је постао курир.
Храброст из срца сијала је у очима. Тај сајај запамтили су сви који су га познавали. Од миља, звали су га Тошица.
"Дијете цијелог села. Он је био такав, био је весео, заинтересован за све. Све га је интересеовало, све. Прво помислим на ту његову младост, онај његов елан и какав је био, дијете пуно живота. Он је био одрастао у тим петнаестим годинама“, прича Споменков саборац Бранко Миливојевић.
"Споменко је био немирног духа. Није мировао, није стајао. Али је већ у тих 12 година имао жељу да се састаје са већима, са нама одраслима. Није волио да се игра. Фактички више није био дјечак. Он је био храбар по свему. Такве је природе био. Као да је хтио да прексочи дјетинство. Да докаже да је он велики. Да је човјек“, прича Споменков рођак Младен Стојановић.
Бијег сматрао кукавичлуком
Бијег од рата, за најмлађег војника било је исто као кукавичлук и недостатак части. Тако је говорио и много старијим од себе. Да је кукавица свако ко побјегне и изда свој народ, те ријечи најбоље су запамтили Споменкови саборци.
Причају да је знао гдје се крије опасност. Знао је све о оружју, тенковима, минама... О томе је, кажу његови саборци, могао да држи предавање. Није се плашио навјеће ватре. Напротив, у њу је први желио.
Од Озрена Споменка нису могле да отргну ни приче о најљепшим свјетским метрополама. Обећања о свјетлу на крају тунела и сновима који би тамо негдје даље могли да постану стварност. Али то нису били снови хероја са Озрена. Он није сањао о свјетлима великога града.
Они који су му све то нудили, у те исте градове, вратили су се без Споменка. Он је имао неке важније задатке.
Од Озрена је поникао, у Озрену је вјечно остао. Споменко Гостић, дјечак који је одрастао прије свог времена, живот је изгубио тамо гдје га је и добио.
Причу о најмлађем јунаку Војске Републике Српске погледајте у нашој емисији "Досије“.
