Иако Света Варвара није званичан црквени празник, у народу је веома поштована, а мали број породица у Србији је прославља као своју крсну славу. Света Варвара сматра се заштитницом рудара, земљорадника, зидара, кувара и тесара.
Један од народних обичаја на Св. Варвару је кување жита, познатог као варица. Увече, жито се кува, а затим остави да "уври" поред ватре у лонцу. Сутра, на Варварин дан, гледа са које је стране наврило, вјерује се да са те стране у пољу треба сијати пшеницу, ако се жели добар род. Варено жито се једе у кући, њим се посипа мјесто гдје се узима вода за пиће, а мијеша се и са соли, па се даје стоци.
Варица се једе хладна и током сљедећа два-три дана. Такође, овај обичај носи и здравље, па се вареном житом посипа мјесто гдје се узима вода, а мијеша се са соли и даје стоци.
На овај дан, дјеца пјевају пјесму:
„Вари, вари варице,
Да се раду јарице,
И бијеле јагњице,
И детици и јунцици.“
Такође, постоји и пјесма која прати конзумирање варице
„Варварица вари,
А Савица лади,
Николица куса.“
Стари вјерују да од Свете Варваре дан почиње да расте, а ноћи постају краће. До Божића, дан се продужава за пола сата, што симболизује почетак раста и плодности.
(Она)
