Бањалучанин Доситеј Петковић, са чврстом одлуком да помогне Сергеју Ступару, започео је несвакидашњу акцију пјешачења с циљем прикупљања новца за његово лијечење.
Ову јединствену руту започео је 27. августа у Бањалуци, а завршио у Сан Марину.
Путовање живота
Током овог изузетног путовања, Доситеј је успио прикупити импресивних 18.790 КМ, чиме је доказао да снага заједништва испреплетена хуманошћу може постићи невјероватне резултате.
– Путовање мог живота било је пуно изазова, али и прелијепих тренутака које ћу памтити заувијек. Прва етапа кроз БиХ била је физички најтежа. Жуљеви, бол у тетивама и упала ногу постали су дио свакодневице, али све је било лакше уз подршку пријатеља. Од седам дана које сам пјешачио кроз Босну, пет сам провео у друштву пријатеља. Њихово присуство ми је давало снагу да наставим даље, чак и када је посљедња два дана прехлада почела да ме савладава – започео је Доситеј Петковић за АЛОонлајн.ба
Након што је стигао у Сплит, Доситеј је трајектом прешао у Анкону, одакле је наставио пјешачење до Сан Марина. У Италији је обишао пет градова, а све вријеме носио је са собом шатор, подметач, врећу за спавање, као и неколико основних ствари.
Како каже наш саговорник, улазак у Хрватску био је најизазовнији дио пута, а етапа кроз Италију најлакша.
– Тог дана сам се прво пењао девет километара узбрдо на врх Вагањ, а потом сам морао да се спустим тринаест километара до мјеста Сињ. Иако физички исцрпљен, био сам одлучан да наставим, а додатну снагу ми је давао пријатељ који ми се придружио у Сињу и пратио ме кроз остатак Хрватске. Након одмора од два дана у Сплиту, наставили смо кроз Италију – објаснио је Доситеј.
Подршка породице и пријатеља
Сваког дана, Доситеј је стизао на одредиште прије планираног времена, што му је давало посебан осјећај постигнућа и испуњености. Сваки корак био је лакши захваљујући невјероватној подршци породице и пријатеља, који су му били прави вјетар у леђа. Њихове ријечи охрабрења и безусловна подршка били су непроцјењиви, подстичући га да настави даље, чак и у најтежим тренуцима.
Разговарао је и са Сергејевом мајком Свјетланом Беднаш, која је била дубоко дирнута овим несебичним чином. Сваког дана му је писала, изражавајући своју бескрајну захвалност и дивљење. У порукама је често понављала како не може да вјерује шта је учинио за њеног сина.
– Оно што ме највише гурало напријед била је подршка коју сам добијао од пријатеља и људи који су ме пратили путем порука. Када би ми било најтеже и када бих помислио да не могу даље, те поруке су ми давале нову снагу – истакао је он.
На дан када је кренуо ка Сан Марину, пробудио се с осјећајем узбуђења и ишчекивања. Све је ишло по плану док га пола пута није ухватило невријеме.
