Свако ко није пратио голуба градским улицама не зна шта је невоља. Хоћеш да скренеш лијево, он скреће десно, идеш десно, ето га. Ако успориш, један ће се сударити с тобом отпозади. Ако убрзаш, нагазићеш му на ногу јер не планира да полети. Зашто су такви и зашто то раде? И зар није чудно колико питања још увијек имамо о њима, а виђамо их сваки дан? Ово су најчешћа од њих, уз још неколико занимљивих чињеница.
Да ли имају икакав појам о времену и другим људима?
Судећи по њиховом понашању на градским трговима, многи би рекли не. Научници кажу да! Можда нам се тако не чини јер наш мозак другачије обрађује ове информације, али голубови су прилично свјесни времена и своје околине.
Сљедећи пут када се запиташ „Зашто не полете, или полете у посљедњем тренутку, када идем ка њима?“, само се сјети: они су већ много прије тебе израчунали колико ће им времена требати да полете и да ли ће то бити потребно. Навикли су на градски живот и стимулансе, па мислиш ли да ће им досадити да полете на сваки твој трзај? Само настави да ходаш, човјече!
Ако вјештачка интелигенција може да уради једну ствар, то би могло бити застрашујуће за човјечанство
Да, имају више него добру перцепцију времена, већ и простора. Голуб може пронаћи своје гнијездо чак и када је, попут талаца који не виде куда иду, превезен 2.000 километара далеко. Зато су добри носачи писама.
Храбри ратни голуб спасао 200 живота
У старој Грчкој, носили су спортске резултате с Олимпијских игара, а сам Џингис-кан их је користио као поштаре. Али послушајте ову модерну причу. Током оба свјетска рата, кориштени су за слање порука – Америка је имала чак 200.000 голубова у резерви.
Једна од њих била је Шер Ами. Добила је своје француско име, што значи „драга пријатељица“, за своје заслуге у Првом свјетском рату (у то вријеме су мислили да је мужјак голуба, па отуда и мушко име).
Године 1918, 550 америчких војника је било заробљено иза непријатељских линија у Француској, одсјечено од савезничких трупа. Покушали су да пошаљу поруку својим друговима да су заробљени, без хране и муниције, али безуспјешно. У борбама су изгубили чак 350 људи.
У једном тренутку, њихов мајор је записао њихову локацију и позив у помоћ. Везао га је за ногу голуба и пустио у ваздух. Њемци су га уочили и почели да пуцају на њега. Пао је на земљу, али се поново подигао и, иако тешко повријеђен, полетео. За мање од пола сата, његова порука је стигла до савезничке војске. Захваљујући голубу, војска је интервенисала и спасила 194 своја друга.
Шер Ами је постала ратни херој, а војни љекари су покушали да јој спасу живот. Погођена је у груди, ослијепила је на једно око и изгубила је ногу. Успјела је да се опорави, а љекари су јој изрезбарили малу дрвену вјештачку ногу. Вратила се кући у Америку, гдје је добила бројне медаље и почасти.
Рођена је 1918. године, а умрла је 1919. године од посљедица рана. Имала је само годину дана, али је њено име надживјело њено постојање. Генерације школараца у деценијама послије рата училе су о њој баш као што су училе о истакнутим (људским) ратним херојима.
Зашто не сједе на дрвећу?
Близу толико лијепих (преосталих) грана у граду, сједе на хладном бетону. Па зар не виде друге птице како уживају у крошњама дрвећа?
Поред чињенице да би голубови могли рећи исто за нас који трчимо по градовима поред тако лијепе природе, постоје добри разлози. Голуб је један од човјекових најдуговјечнијих пријатеља, па је навикнут да коегзистира с људима у урбаним срединама. Штавише, тамо је безбједније јер у природи има много непријатеља. А гдје су људи, има и ситних мрвица хљеба. Ммм, најбоље!
Врста с којом дијелимо градске улице има своје природно станиште на каменитим падинама планина – тако да су бетон, бронзане главе дивова и олуци одговарајућа замјена. Иако, постоје и голубови које ћете видјети на дрвећу.
Зашто никада не видимо младунце голубова, или чак мртве голубове?
„Дуго смо живјели с родитељима, чак и прије кризе“, могли би нам гугутати. Голубићи остају у гнијезду мало дуже, а када га напусте – изгледају као одрасли голубови. Зато их не видите.
Чак и да сте их видјели, вјероватно их не бисте препознали. Мали су, пахуљасти и пуни бијелог и жутог перја. Мама и тата подједнако брину о њима, од храњења до чувања њихове безбједности. Голубови живе у просјеку око 6 година, а када осјете да је вријеме за одлазак, повлаче се на осамљена мјеста.
Памте лица, воле добру умјетност и Николу Теслу
Голубови памте наша лица, чак и када носимо различиту одјећу. Научници су то доказали у неколико експеримената током којих би им једна група људи доносила храну, док би их друга тјерала. Временом су голубови почели да избјегавају оне који су их тјерали и да долазе код оних с храном – чак и када би се пресвукли. Почињемо да се питамо да ли су њихови „дарови“ одозго знак среће или казна…
Ево још фасцинантнијег залогаја. Јапански научници су показали да голубови могу да категоришу визуелне феномене на необичан начин: приказујући им слајдове слика Монеа и Пикаса, примјетили су да голубови могу да разликују умјетничке стилове као што су импресионизам и кубизам. Када су им приказане слике других импресиониста, могли су да их повежу с Монеовим портфолиом, а Бракове слике с Пикасовим стилом — чак и када су слике биле мутне или црно-бијеле. А студија из 2016. године показала је да могу да разликују и писане ријечи.
Послије свега овога, логично је сазнати да су вољели да се друже с генијем Николом Теслом у њујоршким парковима, а и он је волио да се дружи с њима. Велики умови слично размишљају...
(Дневник)
