Четири монаха из манастира у Србији поделили су причу о монашењу и открили шта су им рекли најближи након одлуке да ће се замонашити.
Монашки живот за многе је подвижнички, али монаси кажу да већа радост од монашког живота не постоји. Ово су њихове личне приче. Четири монаха испричала су како су се осјећали када су се замонашили и зашто су то урадили.
Монах Зосим имао је 55 година када се замонашио. "Ја сам био релативно старији када сам приступио монашком животу. Имао сам 55 година и ја сам свој живот оставио с оне стране манастира Тумане, када је умро Зоран и родио се Зосим. Живио сам у Аранђеловцу и било ми је природно да приступим монашком животу", испричао је монах Зосим.
"Ја сам имао 26 година када сам одлучио да се замонашим. Што се тиче монашког призива - ту нема правила. Ја сам свакако имао среће да у том почетном периоду побожности упознам нашег игумана који је својом харизмом и необичном појавом учинио да схватим да је могуће да будем монах. Завршио сам средњу дрвнопрерађивачку школу, послије сам уписао смер за дизајн, а када се умијешао Божији прст у мој живот, осјећај за умјетност је остао, али оплемењен. Увијек сам се разликовао од остале дјеце, али у средњој школи нисам био побожан. Чак мислим да сам био атеиста, а вјера је дошла касније, након факултета. Примило се, иако никада нисам сањао да ћу бити монах, јер сам мислио да нисам достојан да будем то што јесам - али то носим са радошћу. Увијек сам мислио да је то велика срећа која не може мени да се деси", испричао је монах Теофил.
Отац Михаило рекао је да ниједан од родитеља неће своје дијете да прати са трубачима у манастир, јер је људима то непознат живот. "Код родитеља изглед монаха, доводи до закључка да се човјек разочарао у живот и отишао у манастир. Мој брат близанац је моју жељу да се замонашим подржавао од самог почетка. Имао сам осам година када сам кренуо у цркву. Имао сам 12 година када се јавила моја велика љубав према манастиру и монашком животу. За мене је монашки живот највећа радост. Ја се нисам разочарао у живот па отишао у манастир. Има периода када се благодат повуче, а онда треба вријеме да је зарадимо од Бога. Иначе, стално је то израз велике среће и љубави. И то је јаче од мене", каже отац Михаило.
Монах Јаков каже да је имао 22 године када је постао искушеник. "Постоји изрека да се у манастир доноси или младост или злато. Сви ми у манастиру имамо тај призив који се јавља и повлачи, све док не дође чврста одлука. У манастиру учимо да донесемо одлуку шта хоћемо и како хоћемо. Тог љета када сам први пут дошао у манастир Тумане, тих мјесец дана сам се ломио да ли да останем или не. Тада сам одлучио, отишао сам кући и завршио све што је требало. Хтио сам да дам неке испите и рекао сам себи 'Ако дам све те испите, идем у манастир.' Тај период када сам био код куће, страшно сам се ломио како да кажем родитељима. Онда сам одлучио да им ништа не кажем, да ме не би одрицали од те идеје. На крају човјек одлуку доноси једном у животу и та одлука мора бити лична", испричао је монах Јаков.
