Манастир Острог познат је као мјесто на којем се, вјерује се, дешавају свакаква чуда. Многи га сматрају светим, а бројна исцјељења учинила су да се о њему прочује и ван граница региона.
Ово је само једно од збивања за које се вјерује да се десило на овом мјесту десила, причу преносимо у цијелости:
"Зовем се Бранко Шошкић и долазим из Лознице подрињске. Грешник сам пред Богом, али мислим ако се Господу помолим сасвим искрено, срца испуњеног покајањем, да ће ми се гријеси опростити. Ово што пишем превазилази сва тзв. 'чуда' овог свијета, јер се ради о чудотворном исцјељењу које се десило 23. септембра 1997. године у манастиру Св. Василија у Горњем Острогу.
Двадесет другог јула 1997. године родио ми се син. Давнашња ми је жеља била да ако будем имао сина да се зове Никола, по мојој слави и великом Свецу Св. Николи Мирликијском. Истог дана кад се родио, смјештен је у инкубатор због мањих дисајних проблема, а прекосутрадан је извађен из инкубатора. У лозничкој болници је био и вакцинисан, као и сва друга дјеца.
Кад је напунио два мјесеца живота, примијетио сам му на унутрашњем дијелу скочног зглоба лијеве ноге поприличан оток. Врискањем је реаговао чак и на благ притисак на то мјесто. Одвели смо дијете љекару. Сутрадан су љекари, готово моментално, поставили дијагнозу - 'септични артритис', запаљење скочног зглоба изазвано сепсом крви. Речено нам је да сепса крви лако може да доведе до смрти, али да је 'срећа' што се сепса одразила на скочном зглобу, периферији организма. Препоручили су нам хитну хоспитализацију у Институту за мајку и дијете у Београду. Нешто ми је лакнуло у души, јер смо чврсто, одлучили да га носимо правац у Острог (без знања љекара, наравно, који су морали чути од мене да га водим за Швајцарску, да би ми уопште дали дијете). Тако смо се спаковали и пошли на пут.
Успут смо возили сваког ко нас је стопирао. На излазу из Подгорице према Никшићу повезли смо једног момка од неких 16-17 година до Богетића. Кроз разговор је сазнао да је Никола болестан и онда почео такву бесједу да, чак, и да нисам вјеровао, тад сам морао повјеровати у сигурно исцјељење. Говорио нам је о снази вјере са ауторитетом патријарха. А само 16-17 година је имао. Када смо се растајали у Богетићу, рекао нам је: 'Не бојте се, само вјерујте, и излијечиће се!' Ја се нагнух да му се захвалим, а њега - нигдје нема!
Дођосмо у конак код Доњег манастира и добисмо одмах кључ од собе, па онда тек дадох личну карту. Дођосмо у собу - на зиду икона Св. Николе: 'Добро је, слава нас прати, Мајо!' - рекао сам супрузи.
Сутрадан, 23. септембра прво што сам видио из собе био је прелијеп бијели крст на брду изнад. 'Добро је, добро је!', знао сам некако. Одмах смо без чекања отишли за Горњи манастир. Путем смо са страхом слушали ријечи оца Јоила преко разгласа. Говорио је о пушењу, о богаташима, о свему, а ја сам се уплашио као на Божијем суду, ето баш тако.
А Николу носих у његовом плавом ћебенцету. Он једва преко 5 кг, а мени тежак, претежак. Дошли смо и пред манастир коначно (ишли смо пјешице до горе, јер се не ваља ићи колима пред Свеца). Тада је о. Јоил рекао: 'Даћу ово сваком ко је крштен, ко не пуши и ко ништа од јутрос није ни јео ни пио!' Чекали смо, а о. Јоил је дијелио некима (а некима није), коцкасте комадиће хљеба са нечим налик меду.
Дошао је до једне жене, њој дао, њеном сину није и стао пред нас, а она жена пита:
'А њему?' - мислећи на сина.
'Он пуши!' - рече о. Јоил.
'Не пуши.'
'Пуши!'
'Па није од јутрос ниједну запалио' - рече уплашена жена.
'Ни ја од јутрос ништа нијесам украо, а јуче сам двапут' - рече јој о. Јоил.
То ме је одушевило. Схватио сам да га је Бог обдарио прозорљивошћу.
'А ви?' - упита нас о. Јоил.
'Ми пушимо, а мали није крштен'.
'А што није?'
'Нисмо стигли, планирали смо...'
'Немојте да пушите поред малог, да дијете не заради астму!'
'Нећемо, нећемо'.
'А шта му је?'
'Заразна му крв, оче' - некако сам се спетљао био око формулисања узрока болести.
Гледао сам Николу. Тако лијепо гугуче и смије ми се, а већ сљедећег тренутка може да падне у кому, нагло, ненајављено, јер је оток на нози био огроман. Дођосмо у црквицу гдје су Мошти Светог Василија. Марија је држала дијете, а ја сам се питао како да се прекрстим, јер видјех да се неко само прекрсти, неко то уради брзо, неко као да купи неки прах, поклони се и прекрсти, па сам тако обузет размишљањем како да 'изведем' тај чин, дошао на ред. А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза кољена и ја падох на кољена и стадох плакати тако горко како чини ми се никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у Манастиру, гдје год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сјетих ријечи оца Јоила док смо се путем пењали горе: 'Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!'
Опет смо сишли, а ја сам се већ уморио од чекања. Тад је о. Јоил прошао поред нас и рекао: 'Ко је за поклоњење нека дође за мном'. Тако смо и пошли. Видјели нас људи што су већ чекали за исповијест или молитву, и сви нас пропустише иако то нисмо ни тражили. На улазу нам је неки свештеник из Новог Сада рекао 'да ће се молити за малог Николу, а молиће се за њега и кад се врати у Нови Сад'. Рекао нам је да и он има једног унука Николу.
Кад смо ушли, о. Јоил нас строго упита: 'Што сте дошли?' - ја му рекох да знам да ће Николу Бог излијечити, јер нема ко други. А он ми рече: 'Не бој се, тата, син ће ти бити данас излијечен' - па узе епитрахиљ и стави дјетету преко главе и рече: 'У славу Бога...' и још нешто, али не могу да се сјетим шта. И још ми рече: 'Данас да га крстиш у Доњем манастиру и вјеруј.'
'Вјерујем' - рекао сам.
'Само вјеруј!' - тако нас је о. Јоил и испратио.
Ја угледах међу иконама неког мени дотад непознатог Свеца и одједном опет почех плакати овог пута од неке велике среће и олакшања. Стао сам поред те иконе и брисао очи да видим о коме се ради, кад оно пише на грчком: 'Свети отац Никола'.
'Види ти ово, оба чудотворци, оба личе, као права браћа!' - помислих, мислећи на Св. Василија и Св. Николу.
Сишли смо у Доњи манастир, крстили Николу, кум је био Данило Дамњановић из Мојковца, иначе студент Цетињске богословије који је у Доњем манастиру помагао свештенику око крштавања. И у оној брзини кум Данило и тај драги свештеник нас напросто натјераше да одмах одемо, и тек иза Подгорице се сјетих да нисам ни платио за Крштење! Жена ми рече да нема везе. Дошли смо у Беране код мог стрица да се мало одморимо, а и био је ред да се видимо, јер нам је било успут. Марија оде у собу да пресвуче Николу и наједном цикну: 'Бане! Дођи брзо, брзо!'
Ја сам осјетио неку огромну радост у њеном гласу и потрчах у собу, слутећи чудо. Да! Отока нигдје није било! Ја бојажљиво пипкам ногицу, а Никола црче од смијеха. Нигдје бола ни вриске, видим нигдје кашљања и кијања од тзв. 'болничког вируса' који му се накалемио у Београду на Институту за мајку и дијете. Како сам се тада суздржао од провале осјећања, није ми јасно. Док ово пишем, суздржавам се опет.
Оче свети, Творче, хвала ти на Твојој Љубави према нама, грешнима и малима!
Хвала Ти, Оче, што волиш мог сина, што си нам помогао!
Стојим пред Тобом, Свети Оче, Господе, за сваку ову написану ријеч да је истинита и дајем ово у манастир да се прочита и да драги монаси који се моле за нас грешне Теби, Оче, знају да је све то од Тебе, Оче, кроз Св. Василија и Св. Николу. Хвала Ти, Оче, Који си на Небесима!
15. октобра 2000. године у Горњем Острогу."
