Обиљежавање крсне славе јединствено је српском народу, а начин на који се то чини годинама је претрпио промјене. Зато данас можемо чути обичаје који се разликују од једног до другог дијела земље, али и неке који се одавно не примјењују.
Да је све то легитимно објаснили су етнолози и антрополози са којима је разговарао портал "Мондо", јер су обичаји подложни промјенама и прилагођавању времену.
Који обичаји су се раније поштовали при прослави крсних слава, а данас су нестали и потпуно незамисливи?
Поклон за славу
"У госте се не иде празних руку", чули смо небројано пута ово неписано правило. Данас је на располагању толико широк избор поклона који се могу понијети, од цвијећа, козметике, “симболичног пакета” вина и кафе, до играчака за дјецу, слаткиша…
Ипак, некад се у госте одлазило са једном јабуком, која је била симбол добрих жеља и здравља ("здрав као јабука"), док су се дјеци поклањале коцке шећера, што је данас готово незамисливо.
"Поклони односно дарови представљају дио наше традиције, они представљају дио цивилизацијског односа", рекла је за "Мондо" етнолог Весна Марјановић.
Објаснила је, међутим, да је потпуно разумљиво мијењање обичаја, као посљедица прилагођавања времену, те да је битно задржати у основи поштовање традиције, али прихватити рађање нових.
Слава се славила 3 дана
"Слави се три дана", каже обичај, а у неким крајевима Србије се обиљежава и дан уочи славе, тзв. повечерје. Још један обичај који је претрпио корекције због времена, јер је данас готово незамисливо да радник с посла може изостати толико дана.
Према Закону о државним и другим празницима у Србији, православни вјерници имају право на нерадни дан на први дан крсне славе.
Ово правило односи се на све вјероисповијести чији вјерски празници спадају у члан 4. Закона о државним празницима, којим је одређен број нерадних дана.
На више слободних дана може да се рачуна једино ако слава “пада” у петак уз редовно нерадни викенд.
Дизање славе
Дизање славе се у неким крајевима Србије звало резање колача, повечерје или дочекивање. Српска православна црква рачуна да нови дан наступа послије вечерње службе у 17 сати па се у неким крајевима Србије са почетком обиљежавања почињало дан уочи славе.
Крсна слава се прославља три дана. Првог дана долазе кумови, блиска родбина, другог пријатељи, а трећег комшије на кафу и ситне колаче.
Разлози за прославу крсне славе у вечерњим сатима, односно повечерје, добили су објашњење и у историјским изворима. У вријеме комунизма, људи су се плашили да јавно, по дану славе славу, па су то чинили ноћу, дочекујући свеца.
Некада се на славу одлазило пјешице, из сусједног села, па се на пут полазило дан-два раније, а у госте стизало ноћ уочи свечара, па су домаћини дочекивали здравицом, пићем добродошлице и богатом трпезом госте, како би их окријепили након дугог пута и пјешачења, објашњавају историчари.
"Сви обичаји који су се развијали унутар породице, а потом преносили са кољена на кољено, потпуно су 'легитимни'. Сјетите се да је крсна слава и друштвени обичај, не само религијски. Оно што је настало у једној породици, треба његовати, није у питању никакво сујевјерје или ружење крсне славе", објаснила је Марјановић.
Слава се обиљежава у кући, не кафани
Иако етнолози сматрају да су обичаји подложни промјенама, постоји и супротно мишљење када су неки "новитети" у питању. Један од њих је и прослава крсне славе у кафани. Док неки тврде да је ствар практичне природе, јер "имају мале станове у које не могу примити све госте које би жељели да позову на славу", другима је лакше јер "након прославе не морају да чисте данима".
Ужурбани темпо живота умногоме је допринио овоме, али протојереј ставрофор Љубивоје Радовић сматра да би овај чин требало да се одвија на најједноставнији начин и у кругу породице.
"Без претјеривања, на крају смисао славе и није у претјеривању и није само у јелу и пићу, него у духовном расположењу, прије свега у доласку у цркву да се ту помолимо Богу, а онда да ту молитвену атмосферу пренесемо у своју домаћу или малу цркву", рекао је Радовић и објаснио да то што поједини славе славу у ресторанима и са музиком нема везе са православним поимањем крсне славе.
Указао је да су некада домаћини дворили славу, гости су сједили и били на обједу, а домаћин је стајао и није желио да сједне поштујући светитеља кога прославља и поштујући госте које је призвао у свој дом.
"А ми хоћемо да ту атмосферу пренесемо у кафану, то једно са другим не иде. Боље је да човјек не слави него да слави наопако, да слави онако како не приличи православној вјери и православним хришћанима", истиче Радовић.
Здравице за сваког госта и сваку прилику
На самом југу слава не може да прође без здрављења. Са "здрав си" и "Бог ти дао здравље" гости цијелог дана и ноћи међу собом просљеђују чашу, једни друге задиркују, а заправо се часте лијепим и искреним жељама.
На југу земље, из Метохије, постоји здравица која гласи:
"Нека се прелију бачве са вином, домови са житом и здрављем, а поља са родом и берићетом".
Након што се мало отпије пића, у исту чашу се долива још вина, "како би млади расли здрави и румени", па се настави:
"Овако за омлађије, нека Бог омлади у дому, у тору и на сваком мјесту, нека Бог младеж изведе на добар пут, те нека буду бољи од њихових старијих".
