Историјски гледано, слава је христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Она потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова.
Стари Словени, али Срби посебно, веома су држали до породице и односа према прецима, па је Слава тада (а и данас) одржавала ту јаку везу са прецима и поријеклом. Слављењем, породите су преносиле културно насљеђе са покољења на покољење и чувале свијест о сопственом поријеклу.
У прилог теорије да крсно име – слава припада култу мртвих, говори и спремање кољива о крсом имену које се употребљава у култу мртвих. Како се чврсто вјеровало да покојници настављају живот послије смрти, што се огледа у погребним ритуалима попут даћа, када се трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана послије смрти покојницима на гроб односи храна и пиће, као и послије 6 и 12 мјесеци, уз друге посебне празнике мртвих, задушнице, које се прослављају на гробовима и по кућама, отуд се и на дан славе предака као жртва умрлима прилаже и храна и жито, а ова гозба се тако пренијела и до данашњих дана у виду богате славске трпезе, обредног колача и славског жита.
Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године. Постоји теорија да су Срби у вријеме покрштавања, негдје крајем 9. вијека, сам дан масовног крштења узимали као дан свеца заштитника или је свако племе усвојило свог заједничког заштитника.
Како је пагански народни обичај било немогуће искоријенити и код раних Срба који су примили хришћанство, мудри српски архиепископ Свети Сава је у 13. вијеку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обиљежје. С друге стране, забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркве. У цркви су тада почеле да се врше службе светитељу, а гозбе су морале да се обављају у кући домаћина који слави свог заштитника као крсну славу.
И тако је слава стигла у хришћанско-православне обичаје.
Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Данас, поред породичне славе, постоје и црквене, сеоске завјетине, градске, славе удружења и друштава, па чак и страначке или занатлијске славе.
И тако је кроз историју хришћанства код Срба, слава остала наш главни доказ о поријеклу још од паганских времена.
(Порекло.рс)
.webp)
