Светислав Сасић, легендарни мађарски петобојац српског поријекла, преминуо је 13. маја у Будимпешти у 77. години живота, након дуге и тешке болести.
Иза њега је остала изузетна спортска каријера, необичан животни пут и упечатљена порука: „Ни рак, ни бол, ни срце ме неће сломити – не дам се!“
Рођен је 19. јануара 1948. године у мјесту Шатораљаујхеј у Мађарској. Српско поријекло никада није крио – напротив, с поносом је синовима дао имена Мирослав и Милан.
Az Újpesti Dózsában, a Csepelben és a Bp. Honvédban öttusázott, 1978-ban az év legjobbjának választották. 🖤 https://t.co/3HYO7IDvW2 https://t.co/3HYO7IDvW2
— Nemzeti Sport (@NSOnline) May 13, 2025
Већ у основној школи бавио се атлетиком и мачевањем. Породица се 1958. преселила у Будимпешту, гдје је прво тренирао ватерполо, а затим прешао на пливање.
Његова професионална каријера почиње 1964. у Спартакусу, да би се од 1966. такмичио за Хонвед, под вођством чувеног Ђерђа Тумпека. Убрзо се заљубио у триатлон, а затим и у петобој – спорт који ће му донети светску славу.
Већ 1969. године постаје јуниорски првак Мађарске, а 1975. осваја злато на Свјетском првенству у Мексику са тимом који су чинили још и Тибор Марачко и Тамаш Канца. Годину дана касније, на Олимпијским играма у Монтреалу, осваја бронзу у екипној конкуренцији, док је појединачно био осамнаести. Националну каријеру завршава 1980. године.
И док су многи спортисти послије пензије тражили свој нови идентитет, Сасић је непрестано растао. Још 1977. постаје мајстор мачевања, а касније и професор физичког васпитања. Био је професор на Академији за позоришну и филмску умјетност, радио као каскадер, учитељ, хотелијерски надзорник, па чак и у медицинском сектору војних кампова. У пензију је отишао 2008. године, али није мировао.
У посљедњим годинама живота борио се с више болести – рак простате, проблеми са срцем, уграђен пејсмејкер, метастазе на више мјеста... Али никада није посустао.
(Телеграф)
.webp)
