Када сте посљедњи пут помогли незнанцу… Било да је помоћ тражио или да сте једноставно видјели да му/јој је потребна?
Можда непознатој баки однијели кесе из продавнице до улазних врата зграде, подигли, донијели воду, чоколадицу, особи којој се замантало у глави, па завршила на троторау, понудили клеме за паљење аутомобила?
Исправни и добри људи су они који исправно и добро чине, не очекујући ништа заузврат. Такве, прије или касније, једноставно живот награди. То су небројено пута потврђени, неписани закони свијета. Неко ће их назвати кармом, божјим дјеловањем, судбином… Како год коме мило.
Отуда и прича настала на београдском аутопуту раног прољећа ове године, оживљена пред и на највећем фудбалском догађају у 2024. години, случајно откривена у једном београдском фризерском салону пред почетак Еура. Али такав је живот, пун "случајности", ако сте онај који у њих вјерује. Главни јунаци кинолошки судија из Пиносаве Милош Радојичић, репрезентативац Србије Немања Максимовић и његова супруга Кристина.
Кристина је возила, ауто је стао недалеко од Шимановаца.
“Враћао сам се колима са посла и на аутопуту код Шимановаца, у правцу ка Београду приметио у зауставној траци дјевојку са дјететом како стопира поред паркираних кола. Видјело се да су у проблему. Зауставио сам се, вратио се неколико метара у рикверц. Аутомобил им се покварио… Позади је била и старија жена. Видјело се да је дјевојка уплашена. Рекао сам јој да ћу потражити помоћ, да не брине и оставо колегу са којим сам био у колима да чека са њима док ја не доведем помоћ. Чисто да би била мирнија, да не помисли да се нећу вратити“, прича Милош за Моцарт Спорт, читаву анегдоту малтене у даху: „Када смо ријешили проблем са колима, питала је да ли неко од нас двојице прати фудбал и да јој кажемо ако бисмо жељели да идемо на Европско првенство у Њемачку да погледамо неку утакмицу Србије. Размијенили смо бројеве. Није рекла да јој је муж фудбалер, репрезентативац. Како смо колега и ја остали сами рекли смо један другом – Ем смо јој помогли, а она нашла да се за**бава са нама. Два, три мјесеца касније, звони телефон – Немања Максимовић зове из Шпаније. Помогли сте мојој жени на путу, желио бих да се одужим у знак захвалности. Тражио је да пошаљем слику свог пасоша и пасоша особе са којом бих ишао на пут. И ето, авионске карте, хотел, карте за утакмицу – све је средио“
И тако су Милош и његов пријатељ Владан завршили на Фелтинс, или како се стадион зове током Европског првенства Auf Schalke арени. Није Србија избјегла пораз, али их није ни разочарала.
“Прво полувријеме смо били мало уплашени, друго океј одиграли... Недостајала је завршница, неко ко ће дати гол. Искрено, очекивао сам да ће да нас разбију, а испоставило се да нису ништа посебно. Сака је био највећи проблем”, прича Милош и након онога што је видио од 45. до 90. минута против Енглеске, вјерује у пролаз: „Надам се да ћемо проћи. Сигуран сам да ћемо побиједити Словенију ако будемо играли као у другом полувремену, нападачки.“
Утакмица се завршила, напољу кишило… Кад ето Максе. Јавио се репрезентативац Србије да пита да ли је све било у реду. Гест за потврду да је људина и колико је захвалан човјеку који је помогао његово породици.
Није лако сналазити се по њемачким улицама, по главним и споредним жељезничким станицама. Нарочито када идете из града у град. Са дортмундског аеродрома до смјештаја у граду, након тога до главне жељезничке, па воз за Гелзенкирхен.
„Читаво путовање је било лудо. Стигли смо, нисмо знали ни гдје, ни шта. Завршили смо са много српских навијача у возу. У Гелзенкирхену све врви од Енглеза. Нисмо успјели да се угурамо у превоз до стадиона, кренули пјешке, па смо у једној споредној улици платили некон Нијемцу да нас одвезе. У повратку срећом налетесмо на два наша човјека. Изшли су за Дизелдорф или тако нешто и само су рекли – Упадајте. Довезли су нас буквално испред хотела у Дортмунду. Када причам људима комплетну причу, сви ми на прву лопту кажу да лажем. Заиста не сматрам да сам урадио нешто спектакуларно. То би требало природно да дође људима да помогну некоме у невољи“, закључује Милош.
Чини добро и добром се надај. Наравно да се Милош није надао, али добио је успомену за цијели живот.
