Тома Здравковић није био само пјевач, већ и пјесник који је својим стиховима дирао срца многих.
Његова музика и данас подсјећа на вријеме када су емоције биле искрене и када су се људи могли идентификовати са његовим пјесмама. Својим изразито емотивним интерпретацијама, Тома је успио да створи нешто што превазилази границе времена и простора, остављајући неизбрисив траг у историји народне музике на просторима Балкана.
О својим сјећањима на Здравковића говорио је Тихомир Поп Асановић, клавијатуриста легендарне југословенске рок групе "Тиме", који је на почетку своје каријере шест мјесеци свирао са Томом. Било је то 1965. године, када су обојица били млади музичари, а његова сјећања врло су занимљива и дала су нове нијансе причи о Томи.
“Било је то крајем 1965. и почетком 1966, заједно сам наступао с Томом шест мјесеци”, присјетио се тада Асановић и наставио:
“Звали смо тај простор Градски подрум, али био је то Дом синдиката у Београду, који је у подруму имао посебну дворану. Свирали смо шест дана у недјељи, само смо понедјељком били слободни. Иначе су тамо свирали "Џентлмени и браћа Јелић", касније су се назвали ЈУ група, рокери су свирали чајанке од 16 до 19 сати, а ми смо наступали од 20 часова до поноћи”.
О томе како су се спајали тадашњи први рокери и ови из свијета народне музике, Асановић каже да је имао срећу да је са Томом Здравковићем свирао као још млади рок музичар те је пуно тога научио. Асановић је 1965. из Скопља дошао у Београд.
“Био сам 17-годишњак и тражио сам посао, а тамо гдје су се састајали сви музичари, глумци и менаџери, распитивао сам се за свирке. Дали су ми препоруку да се јавим Томи јер је његов пијаниста сломио два прста. Свирао сам на неком старом Стејнвеју који је био потпуно раштимован па сам стално молио да се наштимује како треба (смијех)”.
И Тома Здравковић био је тада на почетку каријере, али ипак старији, имао је 27 година. Асановић каже да су "свирали нешто мало забавне музике, па староградске пјесме, јер онда није било цајки и турбофолка".
“У то вријеме Тома је умео да ми каже да му на клавиру, сат времена прије наступа, покажем неке акорде, па смо десетак дана вјежбали. Био је јако надарен. Сам је писао текстове и мелодије, имао је пјесме које ће касније постати популарне, али тада још није ништа снимио”.
Тај густи радни распоред имао је предности и мана, а ни пороци музичарима нису били непознати, чега је и Поп Асановић био свјестан.
“Јако смо се пуно дружили, Тома је увијек био елегантан, имао је неколико одијела и кошуља и увијек је носио кравату. Али волио је и да попије. Често је ишао и на коцкање с оним мангупима на Дорћолу. Тамо је била и Лепа Лукић и сви ти млади пјевачи, бацале су се оне коцкице. Знао је други дан да дође на ручак без кинте и каже:
"Попе, дај плати један грашак с кобасицама" (смијех). Био је боем и велики плејбој, имао је толико снаге да је то било фасцинантно... Било је ту велике зараде јер се свирало по наруџбини и пјесме су биле плаћане. Све су то биле староградске пјесме, а он је знао да укључи и неке своје ауторске пјесме које смо прије тога научили да свирамо. И публика би их одмах прихватила, било је то невјероватно. Људи су сједили за столовима, наручивали вечере, сваке вечери било је крцато, а поготово петком и суботом. Реакције публике биле су одличне, а неке пјесме знали смо да изведемо по четири-пет пута током вечери. Један сто наручи нешто, а други нешто контра, и стално тако, па је мало било и досадно свирати пар пута исту пјесму. Али била је то одлична зарада, поготово мени као младом музичару. То ми је била школа која ми је донијела сигурност, искуство и рутину”, истакао је Асановић и додао: “Као у сваком послу, морате имати праксе”.
Клавијатуриста је поменуо и детаљ у навикама Томе Здравковића који је одредио и његов животни стил.
“Имао је навику о којој се не зна довољно, никада није ишао да спава прије пет-шест ујутро. Тај ноћни живот га је касније на неки начин и убио”.
Тада млади Поп Асановић често је пазио на старијег колегу.
“Седам-осам пута стављао сам га у такси и пратио кући, а сутрадан ми је захваљивао. Иначе би завршио на коцки и изгубио сав новац. А жене су га обожавале.
Здравковић је знао младом клавијатуристи да каже да га води на вечеру, али млади Поп није пио алкохол него сокове. Тома би за то вријеме попио неколико ракија. Асановић би га питао зашто не пије пиво, али би му одговорио да му не паше. Он је пио”, каже Асановић, који је то схватио тек послије мјесец дана наступа, јер је морао да издржи да пјева по три до три и по сата сваке вечери, и био је под притиском.
“Велика зарада сваке вечери скупљала се у кутији од виолине која би стајала на клавиру и била крцата тадашњим динарима - каже Асановић и додаје:
"Зарађивало се невјероватно, могли смо за један викенд свирања да купимо нови аутомобил. Но, пуно је новца и нестајало кад би се друштво пребацило на неку другу локацију, иако је Здравковић касније поменуо да се мало ријешио коцке. И Шабан Шаулић је умио да дође понеко вече, био је већ велика звијезда, а и Лепа Лукић је неколико пута отпјевала с Томом неколико пјесама. То је било његово друштво, естрада у настајању”.
Већ тада назирали су се ауторски почеци Томе Здравковића, чему је свједочио и Асановић.
“Тома Здравковић био је невјероватно музикалан, увијек је имао неки папир и оловку и записивао. Умио је да каже: "Види ону црну лепотицу за столом". Па дода: "Има црну косу као вранац". Све би записивао у малу књижицу с квадратићима, то никада нећу заборавити. Тек кад бих слушао његове пјесме, након неколико мјесеци, видио бих да је све то употријебио, био је сјајан”, присјетио се Поп.
