Никола Коља Пејаковић одржао је прошле године занимљиво предавање које је највише подсјећало на својеврсну исповијест о томе како се борио са пороцима, шта је за њега значио хероин, како је покушавао да се излијечи од зависности, али и о томе како је открио православну вјеру и због чега се није замонашио.
- У тренутку када сам побудалио са својим даровима и када сам их користио како не треба, и када сам дошао са алкохолом до неког максимума, већ добијао батине по кафанама, вријеђао људе. Дакле већ кад сам био у том јарку дошло је “његово величанство” хероин. И над злом има веће зло. Кад човјека почну да уче да буде као умјетник, кад иде тим путем… Умјетност је код мене постала замјена за духовни живот. Моји богови су били сликари, музичари и ја сам покушао своје богове да имитирам.
Када ми је живот био у опасности, наставља он, и када су моји родитељи видјели да ја умирем у том Београду кренула је потрага за лијечењем.
У једном од интервјуа је рекао да је пороцима убијао и себе и све око себе, нарочито мајку коју боли кад јој дијете пропада, а од оца је крио дрогирани поглед.
А ја нисам разумио шта треба са даровима док нисам пао. Док се нисам нашао у сопственим излучевинама.
- Прво лијечење је било када су ме послије филма "Лепа села лепо горе" моје колеге Никола Којо, Драган Бјелогрлић, Милорад Мандић Манда и још неки спаковали у болницу. И ја сам ту провео 12 дана и први пут сам се скинуо са хероина. Осјећао сам се као да ми је неко скинуо главу и наврнуо другу. Потпуно очишћен. Изгубио сам дванаест кила. Послије два три мјесеца сам се опет вратио хероину. Покушавао сам једно 10-15 пута да се скинем.
Био сам у разним болницама, од Београда до Цириха. На мом случају су разне особе, разне болнице испробавале разне системе. Био сам помало и неки покусни кунић. Ја сам хтио да будем чист али у мојој глави није било простора за чистоћу. Моја глава је и даље била без Христа, без вјере, без Бога, а таква глава не може да се излијечи. И онда се десило да мене моја мајка замоли да одем код неке жене у Булевару краља Александра. Она се бавила акупунктуром.
Хтио сам да испуним својој мајци жељу. Прије него што ћу отићи код те жене, ја сам отишао код свог дилера, он је смотао џоинт са хероином. То је четврти вид узимања хероина поред игле, шмркања и пушења на фолију. Али добро није то сад важно, да не дајем рецепт. И ја дунем код тог човјека, изврнем се из ципела и кренем код те докторке.
Дођем код ње и она мене стави испред себе. Пита ме да ли пушим, ја кажем не. Она осјећа из мојих уста мирис никотина. Опет ме пита, и нагласи да будем искрен, али ја и даље тврдим да не пушим. И стварно, ја не пушим, ја дувам, али ме она не пита да ли дувам. И на крају ми каже да изађем из ординације и каже ми кључну реченицу – вама само Бог може помоћи, ја не могу. Ја се покупим и одем и мислим се која је ово будала - испричао је Пејаковић.
Истиче како је у том тренутку тежак атеиста, тежак наркоман, тежак глупан, тежак по свим облицима.
- Тад сам био у заблуди и на погрешном путу. Оно што је још та жена урадила, она ми је на папирићу написала наслове три књиге. Ја сам тај папирић однио мајци, рекао јој да ме не шаље више код таквих идиота, и онда јој дао то и рекао шалећи се – е ево ово је рецепт па са њим можеш у апотеку. Она јадна оде и купи те књиге. Моја мајка сада има деменцију. Бог ми је дао шансу да се искупим, да се бринем о њој, да будем син. Она купи те књиге које сам ја бацао, шутирао и говори да ми склони те поповске књиге. У једном периоду сам читао аутобиографију Малкома Икса. Читам како је у затвору прешао на ислам, и како клечи и моли се Алаху и пита себе шта ја ово радим.
И тада како сам каже креће његов пут ка цркви Христовој.
- Одмах сам хтио да се монашим, одмах да будем светац. Ја сам ту дошао да будем одмах светац, а ви како хоћете. Занимљиво је било да се мој отац више забринуо за моје здравље кад сам почео да идем у цркву него кад сам био на хероину. Он је мојој мајци рекао – шта се ово дешава са њим, он је био лијеп наркоман, нормалан младић, обећавао је. Пар пута ме је видио како љубим руку једном младом свештенику у Бањалуци он ми је рекао – немој болан да љубиш руку том дрипцу, старији си од њега. То је њега страшно погодило.
И кад је чуо да имам идеју да се монашим кад сам отишао у Требиње и једно вријеме спавао у манастиру Тврдош. Разговарао сам са владиком Григоријем и он ми је једно вече рекао – немој ти да се монашиш, ниси ти за монаха, будимо реални. Него ти да се жениш па дјеца. То је за тебе. До тог тренутка мој отац је дрвље и камење на владику, шта ће ти тај фићфирић, враћај се из Требиња. И, елем, кад ми је то владика рекао за женидбу ја назовем оца. Реко ево ме причам са владиком. Отац ћути. Реко, причамо о манастриу. Отац и даље ћути. Рекао ми владика да нисам ја за манастир већ да се женим. А отац ће – слушај владику, он је паметан човјек, свака му част, поздрави га од мене. Богу хвала, ја се не замонаших, мислим добро је то по монаштво. Шта ћу им ја овакав - прича Пејаковић.
