Nikola Kolja Pejaković održao je prošle godine zanimljivo predavanje koje je najviše podsjećalo na svojevrsnu ispovijest o tome kako se borio sa porocima, šta je za njega značio heroin, kako je pokušavao da se izliječi od zavisnosti, ali i o tome kako je otkrio pravoslavnu vjeru i zbog čega se nije zamonašio.
- U trenutku kada sam pobudalio sa svojim darovima i kada sam ih koristio kako ne treba, i kada sam došao sa alkoholom do nekog maksimuma, već dobijao batine po kafanama, vrijeđao ljude. Dakle već kad sam bio u tom jarku došlo je “njegovo veličanstvo” heroin. I nad zlom ima veće zlo. Kad čovjeka počnu da uče da bude kao umjetnik, kad ide tim putem… Umjetnost je kod mene postala zamjena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao svoje bogove da imitiram.
Kada mi je život bio u opasnosti, nastavlja on, i kada su moji roditelji vidjeli da ja umirem u tom Beogradu krenula je potraga za liječenjem.
U jednom od intervjua je rekao da je porocima ubijao i sebe i sve oko sebe, naročito majku koju boli kad joj dijete propada, a od oca je krio drogirani pogled.
A ja nisam razumio šta treba sa darovima dok nisam pao. Dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama.
- Prvo liječenje je bilo kada su me poslije filma "Lepa sela lepo gore" moje kolege Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i još neki spakovali u bolnicu. I ja sam tu proveo 12 dana i prvi put sam se skinuo sa heroina. Osjećao sam se kao da mi je neko skinuo glavu i navrnuo drugu. Potpuno očišćen. Izgubio sam dvanaest kila. Poslije dva tri mjeseca sam se opet vratio heroinu. Pokušavao sam jedno 10-15 puta da se skinem.
Bio sam u raznim bolnicama, od Beograda do Ciriha. Na mom slučaju su razne osobe, razne bolnice isprobavale razne sisteme. Bio sam pomalo i neki pokusni kunić. Ja sam htio da budem čist ali u mojoj glavi nije bilo prostora za čistoću. Moja glava je i dalje bila bez Hrista, bez vjere, bez Boga, a takva glava ne može da se izliječi. I onda se desilo da mene moja majka zamoli da odem kod neke žene u Bulevaru kralja Aleksandra. Ona se bavila akupunkturom.
Htio sam da ispunim svojoj majci želju. Prije nego što ću otići kod te žene, ja sam otišao kod svog dilera, on je smotao džoint sa heroinom. To je četvrti vid uzimanja heroina pored igle, šmrkanja i pušenja na foliju. Ali dobro nije to sad važno, da ne dajem recept. I ja dunem kod tog čovjeka, izvrnem se iz cipela i krenem kod te doktorke.
Dođem kod nje i ona mene stavi ispred sebe. Pita me da li pušim, ja kažem ne. Ona osjeća iz mojih usta miris nikotina. Opet me pita, i naglasi da budem iskren, ali ja i dalje tvrdim da ne pušim. I stvarno, ja ne pušim, ja duvam, ali me ona ne pita da li duvam. I na kraju mi kaže da izađem iz ordinacije i kaže mi ključnu rečenicu – vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu. Ja se pokupim i odem i mislim se koja je ovo budala - ispričao je Pejaković.
Ističe kako je u tom trenutku težak ateista, težak narkoman, težak glupan, težak po svim oblicima.
- Tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ono što je još ta žena uradila, ona mi je na papiriću napisala naslove tri knjige. Ja sam taj papirić odnio majci, rekao joj da me ne šalje više kod takvih idiota, i onda joj dao to i rekao šaleći se – e evo ovo je recept pa sa njim možeš u apoteku. Ona jadna ode i kupi te knjige. Moja majka sada ima demenciju. Bog mi je dao šansu da se iskupim, da se brinem o njoj, da budem sin. Ona kupi te knjige koje sam ja bacao, šutirao i govori da mi skloni te popovske knjige. U jednom periodu sam čitao autobiografiju Malkoma Iksa. Čitam kako je u zatvoru prešao na islam, i kako kleči i moli se Alahu i pita sebe šta ja ovo radim.
I tada kako sam kaže kreće njegov put ka crkvi Hristovoj.
- Odmah sam htio da se monašim, odmah da budem svetac. Ja sam tu došao da budem odmah svetac, a vi kako hoćete. Zanimljivo je bilo da se moj otac više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da idem u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao – šta se ovo dešava sa njim, on je bio lijep narkoman, normalan mladić, obećavao je. Par puta me je vidio kako ljubim ruku jednom mladom svešteniku u Banjaluci on mi je rekao – nemoj bolan da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega. To je njega strašno pogodilo.
I kad je čuo da imam ideju da se monašim kad sam otišao u Trebinje i jedno vrijeme spavao u manastiru Tvrdoš. Razgovarao sam sa vladikom Grigorijem i on mi je jedno veče rekao – nemoj ti da se monašiš, nisi ti za monaha, budimo realni. Nego ti da se ženiš pa djeca. To je za tebe. Do tog trenutka moj otac je drvlje i kamenje na vladiku, šta će ti taj fićfirić, vraćaj se iz Trebinja. I, elem, kad mi je to vladika rekao za ženidbu ja nazovem oca. Reko evo me pričam sa vladikom. Otac ćuti. Reko, pričamo o manastriu. Otac i dalje ćuti. Rekao mi vladika da nisam ja za manastir već da se ženim. A otac će – slušaj vladiku, on je pametan čovjek, svaka mu čast, pozdravi ga od mene. Bogu hvala, ja se ne zamonaših, mislim dobro je to po monaštvo. Šta ću im ja ovakav - priča Pejaković.
